Отаџбина

13*

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

275

Улази начелник. — Вво тражених аката о проФесору у Г.! — Погледам. „Премештен из В. у Г. за то, што је био у ружним односима са једном од својих ученица у вишим .разредима своје школе». — Још је благо кажњен! — рекох начелнику и вратих акта. Он оде. И тако не би суђено да учиним и најмашу љубав ■оиоме, који ме је својски помогао спасти из иајвеће невоље. Он се тако расрдио што ја нисам «одржао реч и , да му нисам могао ни протумачити, за што је нисам могао одржати. Шести посетилац, кога је Марко пустио преко реда. отворивши широм врата, беше велики господин, уважен и поштован од свију политичких партија , као идеално поштен човек, добар државник, умерен политичар. Само причају да је мало досадан минпстрима просвете, такође без разлике партија, јер их често обилази, и кад год им дође у походе, необично дуго седи, јер увек донесе читав јеловник жеља и молаба. Душа ваља, и мени је неколико пута долазио , али ја нисам нашао да је досадан , на против, тако ме је занимао, да сам се зачудио кад Илија уђе да понесе портФеље и да ми каже да је један сахат. Штета! Мој великодостојник још не беше успео ни да развије један « шиф » артије , на коме беху побележена љегова Без1 (1ега1;а. Тек бесмо нешто удесили за његовог спна и за откуп неколико стотина књига једног страног књижевника, заслужног за нашу народну ствар. Ја му ее стадох извињавати, што морам у двор, ал он рече : — Не мари то ништа. Доћи ћу ја други пут. А за ово 7 — 8 учитеља, што сам побележио да би их требало преместити , ја ћу већ свршити са твојим начелником ! — Наравно, наравно ! — Е па збогом. Хвала ти! — 0 моли-м, нема на чему.... —