Отаџбина

МОЈЕ МННИСТРОВАШЕ

277

Моме дућанџији и смрче и свану од један пут. •— Оно јес, тако је. Хе-е-е ! Прошћавајте. Збогом ! — У здрављу ! Беше крајње време, јер бесмо већ прошли и жандарску авлију двора. Р1а басамацима од уласка у стари двор, стоји иредседиик министарства па ме ишчекује да уђемо заједно. — Зар ви сами г. председниче ? — Сад ће и Чеда. У његовом предсобљу има пуно некаквих жена. Да ли ви знате, каква су то иностра71а дела ? — рече чича тако озбиљно, да се ни једна цртица на његовом мермерно мирном лицу није помакла. — На жалост, знам. Све те жене чекају да им Чеда напише препоруке за моју маленкост. У тај мах лакеји из предсобља притрчаше да приме штапове и шешире, врата од ађутантске собе се отворише , дежурни ађутант се поклони и пружајући леву руку и рече : — Молнм у црвену салу ! Кад уђосмо у салу затекосмо у њој министра војног. Мало за тим стиже и Чеда. Али како смо кроз отворена врата видели Краља где нешто пише у своме кабинету, то смо се само ћутећки здравили. Ја стадох разгледати салу, јер и ако сам много пута био у њој, увек ми се допадала. Зидови, плаФОн, патос, све то беше покр шено дивним пиротским ћилимим? необично великих димензија, сигурно тканих по наруџбини. ПлаФОН беше претворен са тим ћилимима у пљоснат чадор. По зидовима велике слике владалаца из дома Обреновића. Њихови тешки позлаћени оквири рељевно одскачу са црвених ћилима. У ћошковима укрштене свилене заставе са златним натписима, поклони разних покрајина Орбије, приликом ступања на престо Књаза Милана, даље зелене и црвене турске заставе и заставице са белим полумесецом у среди — троФеји из наших ратова. На ове ратове, као и на оба устанка у ночетку овога века, под-