Отаџбина

МОЈЕ МИНИСТРОВАЉЕ

285

— Море, куме, да ти знаш каква је то кубура и невоља. . . — Ја се нарочито радујем што ћеш моћи да учиниш једну услугу Государју. коју Радивој није хтео да му учини с — А то је? — Да мене ставиш у пенсију! Сава Дмитрич се насмеја — Да, да, хм, да. Ја не верујем да ће то бити иод мојом владом ! —- Живи били па виделп. Збогом! После месец дана, 2-ог Фебруара, под владом Саве Дмитрича, сврши се и та велика народска ствар, и ја сам, као матори и за службу неспособни пенсионар, бацио се сав на књижевне радове. Али тога пута не беше ми суђено да уживам благодети пенсионарства дуже од 2 месеца и 10 дана, Ево шта се |догодило : 14-ог Априла 1888. у подне довршио сам друго нредавање о Книгеу, које сам имао тога истога дана у вече да читам у грађанској касинп, и задовољан што сам и ту бригу трсио, а шсћ!з Вббез аћпепс1, одох код „Руског Цара и на чашу« гхива. КаФана беше пуна света. За столовима где седе «политичари« шћућурили главе, говоре тихим гласом, али се по гестикулацији види, да је искрсло некакво политичко питање „са свим здраво врло важно», што ме пије зачуђавало, јер радикалска скупштина беше у пуном Ј ек УЈа прођох кроз каФану у собу, у којој је седело моје друштво. Базрђан, који је увек учтив, учини ми се данас преко сваке мере услужан. Они око мојега 'стола само се осмешкују. Сви су нешто тајанствени. — Који вам је бес данас? — Ниппа. Је с' прош'о нреко Теразија? — Јок идем ираво од куће! — Штета. —