Отаџбина

288

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

— Слабо Бога ми ! Уђе у собу један наш познаник, који долази у кавану само кад је министарска криза. — Ене га ! — повикаше сви од мога стола —- сада нема сумње ! Онај право к мени. — Може ли се честитати ? — Јок. — За што ? — Прво за то што није истина. Остале узроке можеш ми опростити ! — Али што није сад истина, може бити после неколико сати ! — Не може. Јер, баш ако би се неко нашалио да ми понуди портФел:, ]а га нећу примити ! О мајковићу, оставите ме да на миру иопијем моје пиво. Ви сте заборавили, да сам се још лане или преклане, док смо још ишли код Коларца на пиво, опкладио са Драгомиром у сто дуката, да ја нећу никада бити министар. Зар ви мислите да сам ја луд да платим ту грдну суму само за то задовољство да се ви сви, који још држите да бих ја могао некога ђавола урадити, уверите, да и ја нисам ништа учинио. Волим ја да ви и да,ље верујете у моју «способност«, која само «није имала прилике да се докаже !» — Знам, али кад ти се каже да «спас отаџбине захтева» итд. ? — Прошла су времена када сам ја веровао у велике речи. Келнер. да илатим! Просто побегох из каване. Тек што изађох на улицу, а ја се сукобих са ђеневалом К. С. Протићем. — Дакле довече у касини? — рече он пружајући ми руку. — Је си л' спремио предавање ? — Јесам — рекох ја и стадох га оштро посматрати. — Не знаш како се радујем. Не само због твог предавања, и ако знам да ћеш нас онако исто пријатно за-