Отаџбина

МОЈЕ МИШ1СТРОВАЊЕ

28',)

бавити као и нрошлог пута, него гграво да ти кажем, толико исто се радујем због заједничке вечере. Ако будемо онако расположени као прошли пут. појешћемо читав дукат ! Аја. Не ухвати ти њега. А мора да има нешто у ствари, кад се цела ворош узбунила. — И ја се радујем што ћемо заједно вечерати рекох ја — само се бојим да тн случајно не будент снречен доћи? — Што ? — Па овамо у кавани те већ направише министром. .. Ама да мрдну брком. Ништа. — Нема те опасности. Ти знаш да нас је он звао и мене и чичу. чим је Гарашанинов кабинет дао оставку. Ја сам ти казао да смо му одговорили. да ми о сиору са Краљицом нећемо да чујемо. Како бих ја пристао, да изгледа као да сам се једва дочепао прилике, да се осветим Краљици за оно, што је самном учинила. Далеко им лепа кућа. Нека пере дворски прљави веш ко хоће , ја бели нећу ! — Гледај ти да се ми довече добро проведемо ! — Е онда до виђења у касини ! — У касини ! И ми се растадосмо. Он оде у Кнез-Михаилову улицу, а ја право кући. Чим сам ручао, одох у државну штампарију да држим коректуре од „Отаџбине". Засео сам за управников сто па радим. Стева Раичевић хода као лав у кавезу и непрестано грди «пандурску расу», доказује како он није и не може бити Србин, доказује како ће «Миланче» научити памети и радикале, и либерале и напредњаке и нас све «од интелигенцију" итд. итд. Не знам докле сам ја коригирао, а Стева псовао, док тек упаде у канцеларију, као без душе, један мој пријатељ. — Где си човече ? Обих ноге тражећи те по целој вароши! ОТАЏК1ША КН». XXIV СК. 94. '