Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

293

а не Бугари, као што је сриско учено друштво противно г. Милојевићевим уверавањима и јасним доказима „ снисходител.но" изволело веровати I Страшна иронија за историка развитка начела народности на балканском полуострву, али у исто време и црна и прецрна пега на учености српског ученог друштва и на оданости његовој према народносним тежњама. Бо то је још нешто више: то је злочин, коме наша историја зна само један сличан — издајство Бранковића. Али је осим издајства код нас било и кукавичлука. Један човек, који је данас директор неке гимназије у Србији, тврдио је пре двадесет и неколико година, да је и сам књажевачки округ бугарски, па да је према томе и он јкао Књажевчанин по рођењу) Бугарин. Уз то долази још и наше страшно незнање. Један члан ученог друштва (онда „друштво српске словесности) писао је у VIII „Гласнику", да је Иећ у Албанији. Писац саопштава по г. Милојевићевом причању дал>е следећи случај, који је врло карактеристичан. Око године 1870. долазили су становници села УЈукова (код Куршумлије) српском министру просвете с молбом, да их помогне да тамо подигну школу. к Министар се чудио, да су тадашњи Луковчани хтели да буду Срби! Узалуд се тадашњи луковачки кмет Риста Симић клео, да су сви Луковчани Срби. министар је остао стално при своме, даје цео куршумлиски крај бугарски. Кад је Симић за тим приметио, да ће он и његови сељани најбоље знати, да ли су Срби или Бугари, одговорио је министар високоучено: Луково, Куршумлија и Прокупље све је то бугарско; нама само треба. оно мало око Прилииа." Кад је у Србији могло бити оваквих министара просвете, онда није чудо, што је и оно мало српских школа, које су биле за време владе књаза Михаила и доцније за време намесништва подигнуте у Македонији и Ст. Србији (око стотине) данас тако проређене, да је тамо српска школа велика реткост, онда се не треба нимало чу-^ дити, што је и наше тамошње становништво изгубило сваку .наду на нас, и што у велико подлеже с једне стране упливу бугарске а с друге уиливу грчке пропаганде, — па ће кога од њих можда однети и влашко-цинцарска пропаганда, на коју се троши око 100.000 динара годишње с приватне стране, осим онога, што држава даје у књигама, учитељима и свештеницима. Отуда и оно јадиковање једног Македонца према г. Гопчевићу: -— Ја видим да је смешно, да се ми називамо Бугарима, кад смо ми без сваке сумње Срби. И ти си Србин, па кажи ми, бога ти, како је то, да ви отуд из Србије и не окрећете главе на нас! Видиш ли овај бељак ? То ми је поклон, који ми је дао Ристо (један бугарски агитатор, који је тог дана био у истом месту где И;Г. Гопчевић са својим сапутником) уиме бугарског егзарх а. Он нам.је обећао»