Отаџбина

књижевни преглед

Свештеници и учитељи и све што из Бугарске и Источне Румелије у ове земље долази, труди се свим силама, да становника Ст. Србије и Македоније одроди од њихове браће, те да их тако што пре побугари. У циљу се ФалеиФикују народне иесме и од Краљевића Марка се прави бугарски цар „Коли Марко«, деци се у школи налаже, да поправљају говор родитељски, кад кућама дођу, и да их уче, да су они Бугари, а не Срби; учитељи и свештеници руже све српске народне обичаје, а слава се представља као дивљачка установа, коју је у данашње време срамота славити. Али све ово надмашује Фалсификовање и варварско уништавање писаних српских споменика, којих је у овим крајевима било доста, нарочито из Душановог доба. Како су Бугари у овом ногледу ревносни, сведочи најбоље оно. што ннсац на стр. 165-ој своје књиге прича о наредби бугарске владе, издатој год. 1886., да се униште сви споменици у Тгустендилу, који се односе на тамошње становање српског краља Стевана Уроша II, који је као што се позитивно зна имао тамо свој летњиковац, подигао и богато обдарио тамошњи манастир св. Стевана и т. д. У Македонији се у овом погледу иде још и даље. Кад бугарски калуђери не могу да изврну историју у своју корист, они је прикривају. Занимљиво је, да се ова практика датира још из почетка овог века, а можда још и из раније. Г. Гопчевић наводи једно место из књиге једног Француског иисца (Ооизшегу), који је год 18|4 долазио у манастир св. Јована Нретече, задужбину цара Душана. И ако је у манастиру још тада постојала слика царске породице, ипак су бугарски калуђери одговорили странцу »да се не знн за име бугарског (!) владаоца, за кога је Јелена била удата као ни за име града у коме је њен муж живео." Није никакво чудо, што се не зна за име бугарског владаоца, који је тај манастир подигао и богато обдарио, јер то није ни учинио никакав бугарски владалац. Г. Гопчевић расветљује даље врло лепо (стр. 167.) да ,је тај тобожњи бугарски владалац био српски пар Дуп:ан. Приказујући још у мајској свесци „Отаџбине® од 1887. године де Ла.велејево дело : Решп8и1е с!еа Ва1капз, ми смо имали прилике да свратимо читаочев^' пажњу на грдну разлику између пријема страних књижевннка. и публициста у Београду с једне, а у Загребу Софији и Пловдиву с друге стране. Луји Леже то констатује јавно у својој последњој књизи »Еа 8а\'е, 1,е Вапиће е(; 1е Ва1кап 4 (Рапв Р1оп 1884.), а да он то баш и не чини, читалац би могао то увидети и између редова, јер писац се често жали на Србе (који су пређе били иуни врлина), хвалећи свуда Бугаре. Али и бугарско министарство је задужило писца, јер му је оно поклањало толику пажњу, да му је нудило књажевску пратњу за његов пут кроз Бу