Отаџбина

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

355

кола чукају «више од по сата». У мал' ме нису почели гурати напоље ! — Добро, добро. Имам ја као председник касине још једну дужност овде. Кажите оркестру да свира Краљево оро ! Оркестар засвира, ја узех најстарију даму која беше у сали за руиу, па поведох коло. Кад се и тај народни посао свршио, и кад музика засвира некакав валцер, нас тројица «које чекају дворска кола већ пб сата" извукосмо се као „тарана из лонца»\ седосмо у та кола, и одјурисмо у двор. Возећи се Кнез-Михаиловом улицом и преко теразија ми смо ћутали. Ја сам размишљао о ономе везиру београдском, кога је Султан брусио што није умео да умири Србију, па га везир молио за допуштење да само за једну ноћ метне под Султанов јастук грудву српске земље. Овај је допустио. Сву драгу ноћ није Султан ока склопио. Кад се сутра дан жалио везиру какву је страшну ноћ провео, београдски везир рече «Такав му је топрак у Србији». И јес чудна земљица ! Каквих ли чуда у њој није било, и каквих ли неће бити ! Какве невероватне иромене за циглих 6 недеља.... Кола загрмеше на калдрми пред портикусом старога двора. Ађутанти излетеше из своје собе са оном смесом поштовања и радозналости, са којом се дочекују «будући и министри, и коју сам ја добро знао, јер сам и ја осам година у тој истој ађутантској собици дочекивао нове а испраћао бивше министре. Десетак пута за тих 8 година ја сам очекивао од тих «нових» звезда нову светлост на српском политичком небу, и свих десет пута сам се уверио: да се у Србији само мењају имена, а ствари остају исге. Такав му је топрак ! Беше ми криво што у тренутку, када сам пролазио кроз огромно предсобље, у коме се лакеји клањају као перорези који се затварају, нисам могао ништа друго да мислим него: како ће тај исти ађутант, што сад про23 *