Отаџбина

360

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

ја дошао на врат. Казах ту оштроумну примедбу председнику. Он рече : — За просветне заводе одиста имате времена. Али иоште и телеграФе треба да заузмете још ноћас — и онако са свим узгред додаде — јер . и ако није вероватно, опет није са свим немогућно, да каква руља Црногораца покуша преко новопазарског санџака дочепати се ужичког округа.... Ја га само погледах. Пише он даље, као да је рекао само «доброитро!» Дочепам један бланкет за депешу и стан«м писати «свима поштанским и телеграфским надлештвима". Написах четири врсте па нсцепах и бацих. Узех други бланкет. Буди Бог с нама! Ја, који сам написао иреко хиљаду штампаних табака, ја, који никада не поправљам своје концепте, него их, скоро неосушене, шаљем у штампарпју, те с тога често и не ваљају, не умем да напишем једну депешу од десет врста! Но, лепо ће ми ићи са мојих десет одељења ! На једвине јаде написах тај телеграм. Таман да се први пут потпишем као министар, а из пуног пера кану једна животиња на депешу, која ме живо подсети на главни артикл српске извозне трговине, за коју ћу од сада имати да се старам. Шта сам знао. Стрпах ту покрмачену депешу у џеп за спомен на нервозност у првим тренуцима министровања, па написах исту депешу и по трећи пут. Дежурни, унраво деноћни телеграФиста министарске стације, већ је био ту. Дадосмо му све наше депеше, па се ондл растадосмо. Ђенерал, Мита и ја одосмо у грађанску касину да водимо нашу чељад кући. Јес, тамо гасе лампе. Никог више нема. Погле^асмо у сатове и видесмо да је са свим основано. Пола ноћи беше давно и давно превалило. Вратисмо се у нашу палилулу. Нисмо се баш највеселији опростили пред мојом гвозденом «шлингованом» капијом.