Отаџбина

^ ЋЕ Л 0/} ^ ВЕОГРДД '*> 1~11КА СЕ10У1С 7СП0МЕНЕ СА СКАДАРСКОГ ЈЕЗЕРА Мислим да нема краја српске земље тако свијету иозната, као што је онај дио катунске нахије, куда пролази пут, што везује Котор са Цетињем. Та колико је и наших и туђинаца описало новети уз Праћишто и уз Крстац, док не бјеше нове цесте, а од кад је она, «поглед на грбаљско поље најприје, па онда на сву Боку, кад се путник нопне на најгорњу тканицу !» Него нијесам запазио да је когод сврнуо пажњу на једпу чудиу супротност, што пзненађује баш у срцу катунске нахије. По што се од Његуша попнеш уз Буковицу и с ње се пошљедњи пут осврнеш на моро, срета те друго узбуркано али скамењено море. На све стране разасули се камени валови, а међу њима пукле дубодолине, зинуле расјелине и страховите безданке. Подаље стрше кукови, клизају се литиде, испињу се брдељци и нижу се ланци планина. По тој пустој и у сред љета хладној голети путује ли човјек први пут ноћу, као што сам ја путовао. мора заиста помислити да није на нашој звијезди, те узвикнути као онај Француз: «Буди бог с нама, та ми смо негдје на мјесецу!" Али баш ноћу, ако је видна и ако облаци нијесу застрли небо од истока к југу, од једном, са сред те дивљине, блијесне у даљини њека глатка раван. У трен је нестане испред очију, јер силазиш, али чим се опет попнеш, ето ти је у свој ширини. То је скадарско језеро. Дуж даљега руба његова наслагале се превисоке планине, с бокова му и пред ближом обалом разлијеже ОТАЏБИНА КН>. XXIV. СВ. 93. 1