Отаџбина

УСПОМЕНЕ СА СКАД АРСКОГ ЈЕЗ ЕРА

се долине јека, те наслућујеш питомину југа, те чисто дишеш мирис јужног прорашћа, — те истом тада можеш разумјети како је било изнемоглим Израиљцима, кад са крај пустиње угледаше обећану земљу. Та љепота ишчезне након њеколико тренутака ако се путник навлаш не устави. Опет се спушта и верка кроз гудуре, докле се не стани у суморну цетпњску котлину... Ја се преселих из Приморја горе пред Петков дан и затекох — чему се никако не надах — затекох красне јесенске дневи. Сунце припекло као у илиштаку; по ливадама око варошице порастао откос; свуд по вијенцу брда око поља још зелена лишћа, — еле као у Боци, само што се ноћу хвата ледени скоруп на води. Чим уграбих слободна времена, кренух старијем ријечким путом, преко ((Границе в . (границе између ријечке и катунске нахије), те након двадесет минута, стигох на згодан видик, на другом падежу брда, одакле се у један мах приказује оку велик простор, велика смјеса.... Пода мном пукла кршевита дубодолина. која се разјапљује те захвата раван, а ова тоне у језеро, а оно се разлило и на мјестима трепери, а негдје је мрачно. Скадар се једва назире при дну; кад се добро загледи, бјеласне кроз паре над водом. Мноштво језерских притока режу поља, као дугачке сребрне траке. Тврди Жабљак намрштио се на главици — чудан оклопник на мртвој стражи Српства. Негдје у зеленилу бјеласа се црквпца, — подаље врх обале црни се њеколико кућа, — на лијево савија се долина, те нагађам да је бог зна како дуга, — на десно устављају воду тврди гвоздови, који су неједнаки, као гтрсти на рукама, -— иза језера по врховима арнаутских планина, цика скорашњи снијег, а по срединама се расколале огромне ијеге, докле при дну и из далека, назирем хумнину.... Па онда све то није једнако расвјетљено. Боје се преливају на стотину на-