Отаџбина

420

СРБИЈА НА БЕР.1ИНСКОМ КОНГРЕСУ

за неко време развлачи питање, које беше покренуо ђенерал Тотлебен, али он беше одлучан да у одређивању демаркационе линије не попушта од онога, што се може очекивати од конгреса, као будућа граница Србије. Врло је важан телеграм који је послао г. Ристић из Берлина 7/19 Јуна у 1,20 по подне како Књазу тако и г. Јеврему Грујићу, и у коме, поред Визмаркове жеље да се Аустро-Угарска задовољи у сфери својих интереса, и поред јављања да ова још не Формулише своје захтеве, и да конгрес врло сноро ради, и да до сад није ништа закључеао, стоји од речи до речи п ово : иШувалов саветује ми да се сиоразумемо с АустроУгарском на Сваки начин ; а он ће тражити у Петрограду одобрење за границе на које буде пристала АустроУгарска." Међутим Књазу као да се од овог важнија учинила околност, што Аустрија не Формулише своје услове. Он би волео да она говори него што ћути. С тога је одмах, истога дана (7 Јуна) у вече телеграфисао г. Ристићу како. он држи да би било мудро и «с1е ћоппе ро1Шс{пе» када би г. Ристић сам гражио иродужење преговора започетих у Бечу, у место што га избегава. Књаз се боји да резервисано држање с наше стране не навуче на нас сумњу и неповољно 'с1еГа\-огаћ1е) држање Аустрије, и то без икакве наше вајде, јер ми ћемо морати. раније ил доцније, пристати на жељу Аустрије. У осталом г. Ристпћу ће бити у толико лакше иослушати овај савет, што му ето и сам Шувалов препоручује да се споразуме с Аустријом. Нека само г. Ристић никако не губи из вида потребу да се добије што веће територијално увећање, јер је без тога цео успех рата компромитован п у земљи и споља, а ако концесије, које буду цена за увећање Србије, изазову унутрашње незгоде (етћаггаз), оне ће се ласно савладати. Сутра дан (8 Јуна) одговорио је г. Ристић иа опо ппсмо г. Јеврема Грујића, из којега смо по гдешто горе