Отаџбина

СРБИЈА НА. БЕР.1ИНСК0М КОНГРЕСУ

4?5

поравни пут према Ауотро-Угарским пуномоћницима, како их не би чим оздоједио или раздражио. Сад је и то извршио. По савету г. гроФа Шувалова, г. Ристић је најпре сондирао г. гроФа Андрашија о пројекту мемоара, и избегнувши све што би могло какве неповољности породити. сиремио је земљиште за Формални корак код конгреса. У мемоару, као што ћемо одмах видети, трактирана су два предмета: 1. Независност са гарантијом великих сила и 2. Територијално увећање у границама, које је Србија још пре Св. СтеФанског мира код Русије изнела, као своје законнте ревандикације. И ако је с' АустроУгарске стране изјављена жеља г. Ристићу, да он те ревандикације сведе на меру, која има изгледа на успех. он није могао тај савет усвојити, да не би тиме Србија у неку руку ренонсирала на своја историјска права. Што се тнче Босне, изнећемо какву је алузију учинио г. Ристић у томе мемоару. То је било све што је могао изрећи, а да не изазове Аустрију противу Србије. И гарантију није могао оставити неспоменуту. и ако без икаква изгледа на успех. Са предавањем овога мемоара скопчао је г. Ристић и свој други корак, односно на приступ у конгрес. Ми ћемо одмах изнети текст његовога писма председнику конгреса, кнезу Бизмарку. Пошто му је гроФ Шувалов изјавио, да он не може радо видети Румунију заступљену у конгресу, па због ње не може ни Србе ни Црногорце у том питању потпомагати, то јс г. Ристић избегао да Формално положи питање о уласку у конгрес, па се ограничио да тражи: да се о питању српском не решава, док се не би и њему указала част, да буде саслушан. Ако би му се у овој Форми жеља уважила. а пма неких изгледа, да се може и уважити, онда би циљ у основи опет био постигнут. Ни Грчка нема изгледа на већи успех у овом питању. јер што је до сад о њој, по предлозима Инглеске и Француске говорено (а решено још нпје).