Отаџбина

426

СРБИЈА НА БЕРЛИНСКОМ КОНГРЕСУ

своди се такође на то да јој се допусти конеултативан глас у питашу грчком. Односно Бугарске — јављаше даље г. Ристић у поменутом писму — изведено је до сада толико на чисто, да ће кнежевина допирати до Балкана . а теснаци балкански да ће остати у рукама турским Овај је услов јако подржавала и Аустрија и Инглеска, желећи у напредак оградити Турску против брзог преласка руског преко Балкана, као што се у овом рату догодило. За нас је од значења што ће и СоФија припасти киежевини Бугарској, ма да је с оне стране Балкана. После овога претресаће се на конгресу питање о автономној провинцији «бугарској" испод Балкана. Завршетак овога писма г. Ристићевог морамо цитирати : «0 Босни — велп г. Ристић — није било говора на конгресу, али је било изван њега. Руси ирпзнају да су иред рат. за обезбеђење неутралности аустријске, били ионудили Босну Аустрији, но да Инглеска тада није допустила да се ова држава без рата и освојења ползује неприликама Турске, те да јој две провинције присвоји. Сад, кажу Руси, грОФ Андрашп показује вољу, да уиотреби негдашњу ионуду руску, тврдећи да на то п Инглези пристају. но ови т&ј приетанак иред Русима поричу, пребацујући Аустрији дволичност.» А сад ево текста г. Рпстићевог писма кнезу Бизмарку : и Госиодине Председпиче, Част ми је известити Вашу Светлост да ми је Његова Светлост Књаз Србије поверио да заступам интересе Србије код конгреса, сада састављеног у Берлину, и да ме је на тај цил> снабдео потребним пуномоћијама. С го^а се усуђујем изјавити наду, да ће конгрес, ире него што донесе деФинитивну одлуку односно Србије, благоволети да ми учини ванредну почаст, те да саслуша објашњења која бих имао да му поднесем.