Отаџбина

428

ана карењина

мисли, увек је осећао да треба покушати још један пут, да још има наде да ће је спасти добротом, нежношћу, разлогом : ваља је само тргнути да се освести, да види куда је ношла — и он се сваки дан спремао дајој говори. Али чим би почео тај газговор с њом, он осећаше да је онај зао дух обмане, који је њу однео, завладао и њиме, и да јој он ич не говори оно што би требало, нити оним тоном којим би требало Он јој је говорио и нехотице својнм обичним подругљивим тоном, као што би говорио неко. који серугаономе, што је ваљалО казати. А таквим се тоном није могло исказатн оно, што беше нужио да јој се каже. — — — — — — — — — — — — 1 1. Оно, што је скоро читаву годину састављало искључиву, једину жељу Вронскога, која му беше заменила све остале жеље живота; оно, што за Ану беше немогућна, страшна, али за то само заношљивија машта среће, та жеља — беше задовољена. Блед, са надрхталом доњом вилицом, стајао је над њом и молио ју је да се утиша, не знајући ни сам за што и како. — Ана, Ана! — говораше он задрхталим гласом — Ана, за име Вога! Али што је он гласније говорио, то је она све ниже спуштала своју негда поноситу и веселу, а сада осрамоћену главу; она се сва рушила и срозавала са дивана на коме сеђаше, и пала би му пред ноге на ћилим, којим беше под застрт, да је он није прихватио. — Боже мој! Опрости ми ! — јецајући рече она притискујући његове руке на своје груди. Она је осећала да је толико грешница, да јој ништа друго не остаје, него да се понижава и да моли за опроштај; како она у животу немађаше више никога до њега, то је и њега молила за опроштај. Гледајући у њ, она је и физички осећала своје понижење и бепте занемила. А он је осећао од прилике оно исто, што осећа убица, кад види пред собом мртво тело, коме је он живот одузео. То мртво тело беше њихова љубав, први период те љубави. Беше нешто ужасно и одвратно у помисли за шта је плаћена тако страшна цена срамоте. Стид пред сопетвеном моралном голотињом, стаде да дави њу и да прелази и на њ. Али не обзирући се на цео ужас, којиосећа убица пред лешем своје жртве, ваљало је тај леш исећи на комаде^ ваљало га је закопати. ваљало се користити оним што је убица задобио својим убиством. И злобно, као са страшћу, баца се убица иа то мртво тело да га искасапи : тако и он обасу њено лице и рамена пољупцима. Она му је држала руку, али се не мицаше. Да, ти пољупци, ето то је купила