Отаџбина

АсЈА ИА^ЕЊИНА

429

толиком срамотом. Да, и ова рука то је једина, која ке од сада бити моја, рука мојега сукривца. Она подиже његову руку до својих усана па је целива. Он наде пред њу на колена и хтеде да јој види лице; али она је крила своје лице и ћутала. Најзад као да прикупи све своје силе, она устаде и одгурну га. Лице јој беше још онако исто лепо, али у толико бедније и жалосније. — Све је свршено — рече она. — Ја више ништа немам, осим тебе. Запамти то добро! — Ја не могу заборавити оно што саставља живот за ме. За један тренутак оваке среће. . . — Какве среће ? — рече она с ужасом и гађењем. — Тако ти Бога ни речи, ни речи више! Ужас који беше њу обузео, пређе и на њега. Она се брзо ддмаче од њега. — Ни речи више! — понављаше она и са чудним за њ изразом хладног очајања на лицу, остави га и оде. Она је осећала да не може речима исказати ону смесу стида, радости. и ужаса, коју је осећала ступивши у нов живот, па није хтела ни да говори. Али ни другог ни трећег дана не само није могла наћи речи да искаже ту смесу осећања, него није могла да нађе ни мисли, са ко.јима би сама могла размислити о свему што се дешавало у њеној души. Она је сама себи говорила: »Сад не, сад не могу о томе да мислим, после, доцније. кад будем мирнија к . Али тај мир за размишљање никако да дође; сваки пут кад год би помислила шта је урадила, шта ће с њом бити, хваташе је такав страх, да је гонила од себе свако размишљање. — После, доцније — говораше она самој себи — док будем мирнија. Али за то у сну, када није имала никакве власти над својим мислима, јављаше јој се њено стање у свој гадној наготи својој. Готово сваку ноћ сневала је један исти сан. Сневала је да су јој обојица мужеви и да је обојица обасипљу својом милоштом. Алексије Александровић љуби јој руке и вели: ала је сада добро. А као и Алексије Вронски јету, па као и он је њен муж. И она се чудила томекако је оно, што је она пређе држала да је немогућно, са свим просто, и смејући се тумачила им је како су они обојица сад задовољни и срећни. Али тај ју је сан увек давио као мора, и она се увек с ужасом будила из тога сна. 12. Још онда када'се Љовин беше вратио из Москве, кнда се трза» и црвенео при сваком помислу на срамоту што је одбијен, он