Отаџбина

43«

АНА КАРКЊИНА

је говорео сам себи : »Тако сам се исто трзао и црвенио, тако сам исто држао да је све пропало, када оно добих јединицу из Физике, те остах да понављам разред; тако исто држао сам да ћу погинути што укварих један сестрин посао, који ми беше прспоручен. Па шта је било? Оада, после толико година, кад на све то помислпм, ја не могу да се начудим како су такве ситнице могле да ме онолико ожалосте. Тако ће бити и с овом жалошћу. Са временом постаће ми и то са свим равнодушно«. Али прође три месеца, а он још не поста равнодушан; кад год је на то помишљао, а њега заболи као и онда када му се десило. Он није никако могао да се смири с тога, што и ако је тако много сањао о породичном животу, н ако је осећао да је потпуно сазрео за тај живот, ето још не беше ожењен, на против сада беше даље од женидбе него ли пре. Он је осећао, као и сви који беху око њега, да није лепо кад је човек његових година сам. Сећао је се како је, пре него што ће поћгт у Москву, рекао своме сточару Николи, наивноме сељаку, с којим се радо разговарао. »Шта велиш Никола? Нау.мио сам да се женим! (< и како је Никола похитао да одговори: „Давно јетребало Константине Дмитрићу." Али ето где је сада женидба од њега даље но игда пре. Она, коју је он хтео, не беше више слободна, а кад год је пробао да на њено место постави ма коју од познатих девојака, увек је видео да је то са свим немогућно. Па онда сећање на кошар и на улогу коју је он том приликом играо, обливаше га стидом. Ма колико да је сам себи говорио, како у томе он не беше ништа крив, та успомена, као и друге подобне стидне успомене, трзале су га и терале му крв у образе. У његовој прошлости било је, као и у свакога човека, ружних поступака, за које би требало да га гризе савест; али успомена на те ружне поступке ни из далека није га толико мучила као успомена на те срамне ситнице. Те ране никако да зарасту. И уноредо са тим успоменама стоји сад и кошар и смешна улога, коју је он изигравао онога вечера. Али време и рад учпнише своје. Тешке успомене затрпаваху се све више и више малим али за њ важним догађајима живота на селу. Сваке недеље он је све мање помишљао на Кату. С нестрпљењем очекивао је глас да се она удала или да се кроз којн дан удаје, надајући се да ће га тај глас излечити, као кад се покварен зуб извади. Међу тим стиже пролеће прекрасно, једнако, без пролећних падања и обмана, једно од оних ретких пролећа коме се подједнако радују и биље, и животиње и људи. То пролеће још више је утврдило Љовина у његовој намери да се одрече' свега што је било, и да чврсто удеси свој независан усамљен живот. И ако много од оних