Отаџбина

апа клрењина

431

планова, са којима се он бетне вратио у село, још не беше извршио, ипак оно што је главно, чистоту живота, беше очувао. Он више не осећаше онај стида, који га је мучио после свакога пада; сада је могао смело да гледа људима у очп. Још у Фебруару беше добио иисмо од Марије Николајевне, у коме му јавља да је здравље његовог брата Николе све горе, али да он неКе да се лечи, и у след тога иисма Љовин ;је игаао у Москву своме брату и успео је наговорити га, не само да се посаветује са лекарима, него још и да иде у иностранство на лековите воде. Њему је тако лепо пошло за руком да брату даде и путна трошка, не раздраживши га. да је био собом потпуно задовољан. Поред управљања својим домазлуком и поред читања, Љовин беше иочео те зиме да ради некакав спио о нривреди, у коме је хтео да докаже, како карактер самих радника ваља узимати у рачун као апсолутни податак, онако како се рачуна клима и земљиште, и како научна нравила за привреду треба изводити из климе, земљишта и извесног непроменл>ивог карактера самога привредника, радника. И тако у пркос усамљености, или баш због ње, време Љовииово беше ванредно испуњено радом; само по каткад, ретко, осећао је незадовољену потребу да мисли, које му се мотају по глави, саопшти још коме осим АгаФије Михаиловне. са којом је чешће морао да говори о физици . теорији привреде, па чак и о философијм; философију је особито волела АгаФија Михаиловна. Пролеће дуго ненаступаше. Последњих недеља постабеше ведра сувомразица. Дању се кравило на сунцу, а ноћу је бивало и до седам степени хладноће. 0 Васкрсу било је још снега. На један пут други дан свете недеље духну топао ветар, навукоше се густи облаци и три дана и три ноћи падаше обилата топла киша. У четвртак стаде ветар а иададе се некаква сура магла, као да је хтела да сакрије промене које се дешаваху у природи. Под маглом јурнуше воде. иопуца и крену се лед, појурише запенушени мутни потоци, ца онда једне вечери разиђе се магла, разбегоше се облаци, разведри се и пуче право пролеће. Оутра дан када је грануло сунце, брзо је појело оно мало танког леда птто се било ухватило, и цео топли ваздух затрепта од силних испарења оживеле земље. Зазелени стара трава, а стадоше се помаљати и зелене иглице нове траве, набрекнуше нупољци зове, а на златном цвету којим беше посута врба, зазуја пчела. Над зеленом кадиФом усева запеваше шеве, над баруштинама закрешташе кибици, а ждралови и гуске полетеше високо са својим пролетњим усклицима. На паши зарика стока, кривоноги јагањци заиграше око својих матера, оваца које блејаху, иотрчаше брзонога деца стазама , на којима бљештаху утисци босих стоиала, заџакаше весели гласови жена са белила платна, и аачуше се