Отаџбина

АНЛ КАРЕЊИНА

Док су му седлали коња, он опет иризва надзорника, који се мотао у близини, да се помири с њиме, па му стаде говорити о пролетњим радовима који беху на реду и о привредним плановима. Надзорник је нажљиво слушао и очевидно се трудио да одобри газдине планове, али на његовом лицу беше ипак онај израз жалости и очајања, којп је Љовину. био добро познат, и који га је увек љутио. Тај израз као да говораше: Све .је то лепо и красно, али ће опет све онако бити како Бог. хоће. Ништа није тако дражило Љовина као тај тон. А он беше код свију његових надзорника колико их је год имао. Он је хтео да се бори са том елементарном силом, којој није знао другог имена до ^како Бог хоће", и којаму ,је смстала у свему што би предузео, — Ако стигнемо Константине Дмитрићу — рече надзорник. — А што не би стигли ? — Ваљало би најмити још петнаест радника. А ево их нема. Они што су долазили траже по седамдесет рубаља за лето. .Бовин умуче. Опет се испречила она сила. Он је знао да ма шта радио не може за садашњу цену добити више од 37, 38 радника. Дотеривао је до 40, али више никада. Али опет, ваља се борити. — Пошљите у Суре, у Че®ировку. Ако сами не долазе, ваља их тражити. — Та, оно и да тражим — невесело рече Василије Федоровић — али ево невоље и коњи балдисаше.' — Купићемо још. Та већ ја знам — додаде смејући се — вама све да је мање, све лошије. Али ове године вам не дам како ви хоћете. Све ћу сам. — А мени се чини ви сувише мало спавате. У осталом нама је пријатније кад радимо пред газдиним очима. . . — Дакле за Брезовим долом сеју детелину? Идем да видим рече он и појаха малога зеленка кога му кочијаш приведе. — Преко потока не можете проћи Константине Дмитрићу, викну кочијаш за њим. — Е, па ако не може, онда ћу кроз шуму! И оштрим касом доброга коња који се устајао у штали, оде Љовин кроз блато своје авлије, на капију па у поље. Ако је .Бовину било мило гледајући своју стоку и разгледајући шта се ради у његовој авлији, у толико му милије беше сада у иољу. Одскачући равномерно са свога доброга касача, удишући тоиао ваздух који беше освежен снежним задахом , јер где-где беше још по које местанце покрнвево т.анким слојем снега, који се топио, кад је јахао кроз шуму, Љовин се радовао сваком дрвету свом, и оживелој маховини на кори његовој, и набубрелим пупољцима