Отаџбина

-'8

А11А КАРЕЊИНА

435

цвота њсговог. Кад је прошао шуму, пред њим пукло пространо иоље као какав ћилим од зелене кадиФе, без једне барице, само што се овде онде по јендецима задржало по мало снега који се топи. Њега не могоше наљутити ни сељачки коњи, ко.је нађе да му газе зелен (он нареди првоме мужику кога срете да отера те коње) ни глупи одговор мужика Ипата, кога је срео и упитао: »Шта велиш, Ипате, хоћемо ли да сејемо ускоро?® „Вал.а најире орати Костантине Дмитрићу® одговори Ипат. Што је даље јахао све је веселнји бивао, и преда њ искакаху привредни нланови, који од кога лепши. Кад он рационално подели сву своју земљу, онда ће имати 300 десетина шенице, 100 кромпира и 1 50 детелине, и ни једна десетина му пеће иропасти. У тим мислима он је пажљиво водио свога коња све међама и границама, да не гази своју зелен, и тако дође до својих радпика, који су имали данас да сеју детелину. Таљиге са семеном пе беху на колскоме путу, него на сред поља, и коњске копите са колским точковима беху изрили озимнцу. Оба радника седе на јендеку и пуше. Земља на таљигама, са којом је требало да је помешапо семе, није ни просејана, него онако набацана у смрзнутом грумењу. Кад угледаше газду, Василије пође таљигама, а Мишка узе сејати. То све није било лепо, али се Љовин никада није срдио на радпика. Кмд му Василије приђе, он нареди да изведе коња и таљиге из уеева на пут. — Не мари то ништа — рече Василије. — Молим те немој да мудрујеш — рече Љовин — него ради што ти се каже. — Разумем — рече Василије— и ухвати коп>а за главу. — А већ што је семе, Константине Дмитрићу, прва врста! Оамо Је мука ићи. Навата се на сваку стопалу по читав пуд блата! — А што вам није земља иросејана? — упита Љовип. — Па ми њу раздробимо ев' овако па длану — одговори Василије и показа како он меша земљу с,а семеном. Истина Василије не б'.'ше крив што су му натоварн.ш на таљиге непросејану земљу, али опет све то беше непријатпо. Љовин беше више пута с коришћу употребио једно средство да растера своје нерасположење и да поправи оно што му си чинпло да је ружно, и он и сада употреби то срество. Гледао је како Мпшка корача отресајући грдне грудве земље, које су му се лепиле за ноге, на онда сјаха с коња, узе од Василија сејалицу и поче сам да сеје. — Где си стао? —