Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

437

14. Прилазећи својој кући, Љовин зачу звонце на главноме друму. — То је неко са железнице — иомисли он — у ово доба стиже московски влак. . . Ко би то могао бити? Можда мој брат Никола ? Он је. рекао: можда ћу поћи на лековите воде, а можда ћу и ктеби доћи. Беше му у први ма\ врло непријатно што ће му брат укварити његово срећно пролетње раеположење. Али он се одмах постиде од тога осећања, и као да рагпири свој душевни загрљај, сада је из све д^ше желео да то буде баш његов брат. Он потера брже п кад изађе из багренова , угледа кочијашку тројку са железничке станице и у њој једнога госнодина у бунди. Дакле не беше његов брат. „Само ако буде какав човек с којим се може разговарати«, помисли Љовин. —- Ах! — викну Љовин радосно и подпже обе руке у впс. То ми је мплп гост. Ах како се радујем што сп ми дошао Стенане Аркадијевићу! „Сад ћу бар иоуздано сазнатп је ли се удала и.ш када се удаје« помисли Љовин у исти мах. И у томе тренутку. ваљда због дивног пролећа, њему се учини да му ни мало није непријатно кад на њу помисли. — Је ли? Ниси ми се надао? — рече Степан Аркадијеви1> излазећп из саоница са груменом блата на носу, на образу и на обрвп. али весео и здрав. — Дошао сам да те видим — рече загрливши га и пољубившп се с њим — то је прво, друго хоћу да идем с тобом у лов, а треће хоћу да продам моју шуму у Ергушовој ! — Прекрасно ! Шта велиш какво је ово пролеће? А од куда на саоницама ? — На таљигама је још горе Константине Дмитрићу — одговори познати му кочијаш. — Не знаш колико се радујем што си ми дошао ! — речо Љовин искрено смешећи се детињски-радосним осмеком. ТБовин одведе свога госта у собу гостинску, куда беху всћ однесене и стварн Степана Аркадијевића, т. ј. торба. пушка у нарочитој кутпјн, јанџик за цигаре; оставивши га да се умије и пресвуче, он пође у канцеларију да наредп што треба за орање п детелину. АгаФија Михаиловна, која се старала да осветла образ своме госп, срете га у предсобљу са питањима о ручку. — Спремите што хоћете само брзо — рече он и оде надзорппку. Када се вратио, Степан Аркадијевић излази из своје собе умпвеи, очешљан, светао од осмеха, и они заједно пођоше на горњи спрат. — Да знаш како ми је мило што сам се докотурао до тебе! Сада тек ћу да појмим твоје сељачке тајне. Али није, Бога ми ја