Отаџбина

456

књижевни преглед

што такав иолубог савршенства да онако трагично умре у Ђавољем пољу, баш у тренутку када се маша руком за награду свију својих савршенстава ? Како је могао добар зналац драме — као што је очевидно ггисац ове трагедије — да учини оваку погрешку, која доводи у питање трагичност његовог главног јунака у трагедији ? Имају две могућности : Или је писац шовиниста у свему што се тиче српства, па не трии на идолу српског народа, на Душану. ни најмање пеге. и ако астрономија доказује да и на сунцу има пега, или је као велики политичар бегао од пзвесних сличности између XIV и XIX века. Међутим онај који говори народу са тако високе трибине, као што је храм Малпомене, онај који хоће да потреса људека срца трагичном судбином великих људи свога народа, тај не сме бити ни шовиниста ни опортуниста у политици, већ мора бити човек и карактер, који еа прегоревањем својега слатког „ја" служи својим и човечанским идеалима. Али можда .је Душанова трагична кривица у трећем акту, у кулминацији, и ако то баш не би било по „теорији поезије«. Да видимо. Трећи чин почпње љубављу Лазара и Милице ; за тнм Душан лрима млетач-ког пооланика, који моли сриског краља да посредује за мир између републике, Душановпх клетвеника у приморју и Угарске, што Душан обећава под условом да му Млецп ставе на расположење своју флоту. која му треба за отимање Царпграда. За тим наотаје аудијенција папиног посланика Патског, који нуди Душану за освојење Цариграда све хришћанске војске и 10 хиљада Папиних оклонника, само да пристане на унију, Душан одбија ионуду. Папин посланик баца на њега нроклебтво у име папе и нрети му крсташком војном. Душан се смеје и оставља таквога посланика — на своме двору. Оливер покушава да измири Душана са својом сестром, али овај неће сада да чује ни реч о породичним него само о државним стварима и тако сазнајемо још једну масу историјских података из онога доба, све начине на које је Душан раширио и утврдио своју велику државу. У тренутку када Душан заусти да прогласи автокеФалност српске цркве, цела властела, сви дворани, па и нејаки У рош приклињу га да »опрости" краљици и ако не само ми, него и сам Душан не би умео казати шта је она скривила, шта има да јој опрости ? Па ипак Душан неће да „опростн«, неће да се мири са женом са којом се није ни свадио, бар се дотле то нигде у драми не види. Тек када изађе сам народ на сцену, те му у лицу једног задружног старешине очита буквицу, да он као краљ треба и у иородичном животу да претходи добрим примером, Душан пристаје да доведу краљицу са којом није хтео ни да се види читаве „две го-