Отаџбина

460

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

стижу посланици цара Јована који му нуде мир уступајући му све земље до Цариграда. Он тражи сам Цариград. Посланици нуде и то под условом ако ће Душан оставити Јовану јелинске и ахајске области и ако ће га бранити од Латина и Османа. Душан пристаје и почиње заклетву — и стропошта се да умре. Из његових иоследњих речи види се да он своју смрт у тренутку када је већ скоро добио и Цариград, сматра као Божју казну за оно што је своме оцу учинио. Можемо ли и ми тако сматрати? Да је кривица учињеиа у овој драми, илп бар у каквој њеној предигри, ово би могло да буде довољна основа за трагедију; овако, једина грижа савести Душанове за нешто, што је некада учинио, а о чему ми ништа друго не знамо> осим да је у интересу велике српске државне мислп морао да уклони са српског престола слепа и у свему немоћна старца — није довољна да од Душана начини трагичног јунака. Је ли бар драмски јунак? Није, јер за то би требало да је Душан грешан човек, као и остали људи што су, а он је у овој драми полубог са свима са» " вршенствима, каква ни Један смртни човек никада ниЈе имао, а оез икаквог људског греха, и према томе његова је прерана и неприродна смрт једна вапијућа неправда, са свим неподесна за свршетак једне ДЈзаме , који треба да се заврпш хармоничним акордохм божанске правде, а не оваквом дисонанцијом. Ово је главна махна. О снтнијима говорио сам излажући садржај овога дела. Добре су му стране: безгранични патриотизам који провејава цело дело, жива драмска радња, која је тако мајсторски сценирана, да заборављамо упитати: а гдеје „јединство времена ипростора." Читаве десетине година најбурнијега државнога живота, сабијене су у мален оквир једног позоришног комада тако вешто, и са толико озбиљне историјске студије, да овај труд заслужује свако признање. Али с друге стране, баш та огромност мучно скупљене историјске грађе свела је оно што је чисто људско, страдање човечијег срца, што Је главни предмет трагедије, на тако малену меру, да историја Душановог срца ишчезава нред масом државних послова, које он на паше очи врши.« Што се поправака тиче, које је Цветић извршио у овом делу, с њима смо брзо готови. Бућа сад није више онако брбљив к'о што је био у рукопису. Даница се више не ужасава што хоће да је даду за Кантакузеновог сина само због његових 12 година , и чини ми се, то је све. Најзад ако сам баш и превидео још коју поправку, у главноме је дело остало онакво, какво је *о када је писана ова

»