Отаџбина

иозоришни преглед

461

оцена, и ја и данас Цветићевог „Душана 11 не могу признати ни за трагедију ни за уметничко дело. Али што му и данас нризнајем, то је велико-српски патриотски дух, који је у њему и који је сигурно и побудио одбор Коларчеве задужбине да га награди, на што му и ми благодаримо. Д-р ЈЗ.

П030РИШНИ ПРЕГЛЕД Момир, трагедија Н. В. Ђорића. У најновијем издању (1887) Вукових дела , а у ирвој књизи, међу најстаријим „јуначким" народним песмама, има под бр. 30. једна жалостива , наивна и нежна епска песма о находу Момиру. У тој песми се прича како је цар Душан једном кренуо са својим великашима („везирима"). из Прлзрена до Велеза и Вардара у лов. Али у место јелена или кошута уловио је врло чудан лов, нашао је у гори „мушко чедо у виново лишће завијено«, па како, по поетичкој лиценцији народног песника, Душан није имао мушког чеда, него само ћерку Гроздану, то се веома обрадовао и он и царица »Роксанда« што им је Бог дао сина изненада, а њиховој Грозди брата »рођенога«; они окумише Тодора везира, те он даде находу име Момир, и чували су га и неговали су га тако, да је „Одрастао од иетнаест лета Као друго од триест година". Цар је Момира толико волео, да га је водио уза се свуда „кано киту цвећа". То је побудило «девет везирова«, којима су беле браде до појаса, па се ипак нису до толике милости у цара додворили, и начине заверу да омразе Момира са царем. Тодор везир опије Момира „трегодишњим« вином, у које је помешао и бенђелука тешка, и ракијом од седам година, однесе га ноћу у цареве дворе, на чар даке где Гроздана спава, и меће га сестрици на руке, рачунајући да је свака сестра милостива, и да ће свога — болесног брата пригрлити. Цару јаве да Момир љуби Гроздану и да сада спава с њоме на чардаку. Цћр се заплака : »Еј Момире лепа кито цвећа, Тешко мене, ја нзгуби тебе," али ипак наређује да Момира обесе, јер он не дели њега од Гроздане