Отаџбина

464

позоришни преглед

трагичног јунака, коме ми симпатишемо и коме можемо да опростимо кривицу, пошто је он смрћу својом покаје. Можда се варам, али мени се чини да је род људски, од када постоји до данас, имао свега два песника, који би могли од Момира направити трагедију. Једно је Шекспир, а друго Лав Толстој. Та би трагедија морала бити налик на Толстовљеву »Власт тми«. ЂориКу за цело не пада ни на ум да се пореди с овим џпновима људске трагедије; макар да је до сад написао неколико драма, Ђорић, по моме схватању, није драмски већ епски песник, а што он све више напушта своје поље, на коме би могао урадити дела од трајне вредности. и што троши своју снагу на једном пољу, за које или нема дара, или још нема довољпо зрелости — то је она Фаталност , по којој у нашој генерацији скоро нико не ради свој посао. Богослови и педагози „терају" политику, а доктори медицине пишу лоше драме или још лошије позоришне критике, као што фигура Досе* Не треба тек да кажем да ја волим Ђорића као што волим и цело коло наших младих песника, књижевника и научника, којима С У У »Отаџбини« порасла крила. Ја се њима поносим, јер неки су од њих из аОтаџбине« узлетели чак у бесмртност академика, и ја сам данас са задовољством њихов дописник за палилулу. Али баш за то, што Ђорић не може ни за тренутак посумњати да му ја свако добро желим, он ће разумети да му баш ја морам казати неколико врло горких истина о његовом »Момиру«. Његова је муза болесна, и неколико врло горких прашкова кинина чиниће јој много добра. Она више није размажена беба, дајој ваља прашкове завијати у обланде. Ја нисам хтео да идем на прву представу »Момира® — не због тога, што би се морао бацити у Фрак и белу кравату, јер на београдским. „премијерама" никада није «Тои1; Ве1§тас1е 1( — него због оног црног упропаститеља сваке илузије у београдском позоришту, због суфлера, које се чудовиште на свакој првој престави свакога новога комада грозније чује него у доцнијим представама, када наши глумци колико толико науче улоге (изузецима част и поштовање). И тако 2-ог Фебруара одох у позориште — наравно сам. Ко ће водити женскадију на драматисаног — Момира ? На првој галерији дочекаше ме два момка да приме улазницу и да ми покажу место. Боже мој, међер је штампа и у Београду нека сила ! Али опет, та сила још није толико порасла да уклони грозну промају која у позоришту влада, и која посетиоцима ретка уживања и честа мучеништва плаћа ревматизмом и пневмонијама. Услужни билетари разумедоше одмах моје освртање и предложише мп да седнем у сред