Отаџбина

Г1030РИШНИ ПРЕГЛЕД

балкона на коме само још јодно место беше продато. Ја их послушах и седећи у среднни између две силне струје ваздуха — војници би казали у Мртвом углу — могао сам, огрнут бундом, издржати ш краја, и остао сам здрав, али само физички , јер морално сам изашао из »Момира« са страшном кијавицом. Ђорић је не само слепо ишао за наивном Фабулом народие песме, него је од њеног магловитог Душана, који има некакве Фантастичне „везире", покушао да направи историјскога Душана, оногчг ^силног 9 , који је био господар Орбима, Грцима и Бугарима, па је направио једнога цмољу, кога је г. Анастасијевић страховито верно пзигравао. Од детета Момира, коме је у песми петнаест година, напрарио је не само човека, него и ђенералисимуса Душанове војске који је води из једне сјајне победе у другу, и ако историја наша не зна ништа о томе војводи ни о тим победама. На место измишљених »везирова" Душанових, овде нам Ђорић пзводи скоро сву велику властелу XIV века Војихну, Олпвера, Југ-Богдана, Вукашина, Гојка, Угљешу, Краљевића Марка, Лазара Грбљановића, Алтомана, Срђа Злопоглеђа итд. И ако Ђорић зна, да су први васали Душанови, јер их сам назива владаоцима, он опет хоће да му верујемо, да су ти владаоци завидели нека^воме Момиру, каквих је сваки од њих имао у својој држави и у својој војсци. И он те владаоце толико деградује, да они нраве противу тога находа онакву исту заверу, каква је и у песми. Гроздана је у Ђорићевој трагедији врло чудна девојка. Она ни сада није на чисто са својим осећањима, она ни сама не зна каквом љубављу воли Момира , да ли сестринском или неком другом, јер изгледа као да је у њој, у ночетку трагедије, прилично јасно да Момир њој управо и није ништа род. Тако нешто провирује из њеног разговора у I акту са Филомелом, њеном другарицом, дворкињом, шта ли је, која иначе нема никаквог другог посла у драми, до да слуша те изјаве Грозданине, да се воли с Краљевићем Марком и да погине само за то, што је случајно чула виспрени план завереника да опију Момира и да га онако пијана саставе са Грозданом. Међу тим о томе да Гроздапа могкда не воли Момира само сестрински, зли језици на двору Душановом у велико говоре. Тако Војихнин син, Љубиша, са свим верује да то нису чнста посла, и светује своју сестру Иванку, која је заљубљена уМомира, да се окане тога грешника, који с Грозданом итд. Момир, којп искрено воли Иванку, п само њу, а за Гроздану нема никаквих других до братских осећања, и који враћајући се победоносно из некаквог рата, хита да загрли своју Иванку, наиђе баш на тај разговор њен са Љубишом и дрекне на овога да лаже. Мачеви се исучу и дуел је неизбежан. На неколико корачаји од онога места , где је 0ТА.ЏБ1ША КЊ. XXIV СВ. 95. 30