Отаџбина

466-

НОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

-дуел, стоји пред нама на бини ћесар Војихна, и при свем том што види да ће му син погинути, он нама прича перипетије дуела, у место да трчи те да спречи несрећу, и тек пошто Љубиша погибе иза кулиса, Војихна каже: »А што ја стојим овде?" — »И ми ти се чудимо 8 , рскох ја и још један новинар са балкона. Лепо могао је човек да спасе живот своме сину — али онда не би имао за што да се свети Момиру, и онда од целе трагедије не би било ништа. Овако има Војихна какав такав човечан разлог, да иитригира код велике властеле против убице свога сина. Али не само Војихна, и његова кћи хоће да освети смрт Љубишину, и она тражи Момира да га — убије. И сад настаје једина одиста драмска сцена у овој „трагедији . када Момир пружа Нванци свој мач да га њиме убије.... Штета што је ту сцену — само мало друкчије — израдио пре три стотине година сам Шекспир (Ричард III, први чин, прва сцена). Тће гев1{ на жалост није шЈепсе, него торокање без икаквог смисла. Цела велика властела Душанова удружује се да обори — Момира. Чак се измишљавају некакве детињасте буне, у којима самодржавни владаоци балкански играју улоге ажана провокатера по Призрену, да убеде Душана, како Момир хоће да се прогласи —- за цара и т. д. Кад све не помаже, онда га они, по сигурном рецепту из народне песме, опију бенђелуком у вину, па га одведу или однесу у његову собу, а Гроздани јаве да јој се б.раца напрасно нешто разболео. И ако је ноћ, Гроздана наравно јури у Момирову собу, да се браци у болести нађе. Та за Бога, ако и нису род, одрасли су заједно као брат и сестра, ко може у томе наћи ишта зазорног? Е, ал'Душан, онај највећи ум нашега народа у XIV веку, кад угледа своју кћер у соби свога мртва пијана посинка, налази да је то криминал. осуђује Момира на смрт, а своју кћер баца у тамницу, где се она отрује соком од бунике. Боже мој, каква ли би се комедија направила од ове трагедије, да је велики Душан имао само толико здраве памети да упита : — А шта тражиш ти девојко у ово доба ноћи у Момировој соби ? На то питање Гроздана би морала одговорити — Бог с тобом, тата, па јавише ми да се браца опасно разболео, па сам дотрчала да видим шта је и да пошљем по видаре ако треба ! — Каква оиасна болест ? Зар не видиш да је мртав пијан ? Пошљи какву дворкињу да му меће хладне крпе на главу, а ти марш у своју собу па да спаваш. Које је ово доба ! — морао би Душан на тв рећи, и цело би се неспоразумљење на најпаметнији начин објаснило. Наравно, ал онда не би било трагедије „Момира«.