Отаџбина

44

Н А ПРЕСТОЛУ

И људска расиоложења као да беху покисла. Запето стање које се тамо горе истутњило у олују, као да овде доле још беше у ваздуху. Кад је човек »на селу,« особито двор у овако маленом мајуру, где нема свију удобности, где нема довољно просторија да се људи рашире и растуре, у таквим прилпкама ружно се време осећа као права сметња. У толико више радоваху се сутрашњем дану за који се могло очекивати да ће бити леп. Беху уговорили да сутра буде ручак код другог слапа, куда ће се Краљ из лова вратити. Краљ је сада радио са Броненом у своме кабинету; нови телеграф у паланци имао је много да прима и да отправља депеша. Гунтер, интендант, Сикстус и још неки кавалири ходаху пушећи у алеји под дрвећем са кога је капала киша, и које бегне осветљено вечерњим руменилом. Даме у сали за музику увераваху да се данас види алпијско пламћење, које су оне хтеле да виде сваки дан, и ако је то врло ретка појава. Међутим се смрче. Краљ са Гунтером и са двојицом својих коморника играше карата. На један пут уђе лнкај и јави Гунтеру. да га тражн један човек, који чека на нољу, ц всла да мора одмах с њиме говоритл. Гунтер предаде своје карте вазда услужноме интенданту па изађе на поље. Ту нађе једнога чичу где се наслонио на свој алпијски штап; пребацио струк.у преко рамена а згужвани шешир држи у руци. То беше чпча Пера. Он је држао руку у левом џепу и кад му Гунтер приђе, он рече. — Ево једне цедуље за вас ! Гунтер прочита, па онда стаде трљати очи, као да хоће да «е пробуди. , — Ко те је послао? питаше он. — Па то вал^да ту пише, наша Ирмгарда! Гунтер уплашено погледа око себе када чича изговори то име ту, пред вратима оне собе, у којој је Краљ и Краљица, За тим приђе једноЈ лампи у ходнику, тејош једном прочита оне четири речи. »Еберхардова кћи зове Гунтера«. Човек, који се слободно могао поносити својом присебношћу и хладнокрвношћу у свакој прилици, мораде да се придржи за ограду на степеницама, и подуже не могаше једне речи изустити. За тим се осврну још једном ; поглед му се сукоби са чича Периним .