Отаџбина

• 1

474 и з д р у ш т в л енглеским новцем", или да му је цељ, да »маскира продирање Аустрије ка Солуну 1 ' и т. д. На другом друштвеном скупу, 25. Јануара 1887. изражава се друштвени председник о тим сметњама овако: »ПартијсКа раздраженост у нашој земљи није могла остати, а да се, у неколико, не дотакне штетно овога друштва. Та раздраженост, на срећу, није ухватила образоване и озбиљпе родољубе из наших политичких партија, о чему се може свако уверити из списка чланова; али је занела по где којег страснијег чдана из све три партије.... Зар се, кад је отаџбина у невољи, кад је српска народна мисао опседнута, каа, силне опасности грозе оном, што нам је свима најсветије, — зар се смемо бавити питањем, ко је какве партије, — зар се смемоузајамно искључиватн на светом делу одбране?.... Тада и у таквим питањима нетолерантност је издајство, а људи несложљиви, заиста, не чине части партији, у којој су°.... Те сметње беху увећане у току 1887. год. Оне беху стваране на сваком кораку, а појављиваху се и у јавностн — у журналистици, и то па врло небратски и непатриотски начин. Било је и таквих случајева, да су поједини заслепљени партизани, не впдећи на председничком месту Главног Одбора човека, који би био слена присталица њихове партије, јавно агитовали против Друштва Св. Оаве. Неки од чланова тадашње »Уједињене Омладине«, која је по свој прилици била и заснована зато, да патриотску заставу Св. Саве »отргне из недостојних руку (С , ружили су у песмама поједине чланове Главног Одбора на најскареднији начин, а налазило се листова српских, који су и такве бруке штампали ! Поједини повереници и чланови враћали су поверенице и дипломе, изјављујући, да неће да буду члапови друштва, »које служи аустријским иптересима® ! А у једном лепом крају српском ван Краљевине. уредник једног српског листа, који се дапас хвалише, да је најбољи лист на Словенском Југу, довнкпвао је Аустрији : да ли бечна влада види, шта Другитво Св. Саве ради ио Босни и Херцеговини! Прилнком купљења ирилога за Требињску цркву и школу питало се јавно с Цетиња: шта 6аратамо ми огсо њихове куКе!... Људи, који поведоше ово патриотско коло, претпоотавише миран и озбиљан рад некорисним препиркама и свађи. Убеђени о неопходној потреби рада и жртава на нациопалној мисли, а окуражени одобравањем и потпомагањем истинскпх родол.уба из народа, беху истрајни у своме раду, и продужише га без обзира на нападе, подметања и небратскпх маниФестација, остављајући времену, да оно лечи ове »патриотске" ране. И данас, после три и ио годипе непрекиднога и епергичнога рада, разбијена је и најмања сенка сумње,