Отаџбина

480

ЈЕДНА НОВА БОЛЕСТ

десетогодишњицу књижевног рада, и да мораш да се задовољиш да му »бар овим путем" пожелиш итд. итд. Ако млади слављеник са 50— 100 оваквих својеручних писама од најславнијих мужева у српству не истера од свога шеФа бар једну класу, онда је он цмоља, коме ни јубилеум не иомаже. Ах, то су још срећна времена бпла када су наиади јубилеума били тако невине прирсде! Али на скоро симптоми нове болести постадоше све тежи и озбиљнији, болест поче нападати и озбиљне људе већ у годинама. Један страстан баштован, који у своме грбу има мач и перо, сетио се да је навршио 25 година како пише песме, и новине одмах јавише да се »наш уважени и генијални песник« разболео од јубилеума. Што год је хтело да важи као образовано у Шпарти, похитало је да однесе на одређени дан многопоштоваиом болеснику понуде, али не, Од Комарца ребарца Од Мушице душице, већ онога тамњана, који годи и ономе кога каде, н ономе који кади, јер тај тамњан доказује да и кадионица зна колико вреди поезпја и њени „великани". На скоро за тим многи чиновници рекоше сами себи: »Ако је тако велика заслуга певати песме 2 5 година, ја колика је тек заслуга радити на деловодном протоколу пуних 40 година ? Како би било да и ми славимо свој јубилеум ? То ће нашега министра згодно подсетити да нас стави у заслужено стање покоја, са пуном платом, а после ће се ласно, поред те пуне плате, добити негде за дијурнисту или да прегледамо и сређујемо забатаљене општинске рачуне са добром дијурном итд. а . Што рекоше то и учинише. И почеше да излазе на последњој страни новина огласи, како ће »Н. Н. тога и тога дана славити јубилеум своје 40 годишње чиновничке службе". Сад се и погдекоји проФесор сетио да је навршио .тридесет година своје наставничке службе. Он истина за тих 30 година није стигао да напише ни уџбеник за своје ђаке, него су они свих тридесет година морали да преписују његов предмет, али то не мари ништа ; та ваљда 30 година проФесорске службе вреде колико 40 година проведених круј деловодиог протокола и регистра ? И опет ударише новинареке свирке и бубњеви, и полетеше честитке, усмене, писмене, телеграФске, и полетеше књиге, слике, албуми, ордени итд.! Наљути се једно учено друштво и доиесе одлуку: да се не слави тако олако ко хоће и кад хоће, него да се држи свечана седница и да се слави само онај, који је навршно 50 година ученога рада.,А 1а ћоппе ћеиге! Педесет година ученог рада! То није