Отаџбина

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ

II Н А 0 А 3 И Шарко .је прпспедо подне. И путпик, с богатом робом, Из древне Басоре иде. водећи караван собом. Под оенком палмових грана он благог одмора тражи, И струјом валова бистрих поји се и тело снажи И хладни вали га крепе; Па затим караван скупља и жури свештеној Меки И с њиме ишчезне тихо, при јасној звонаца звеки. У мору пешчане степе.... И ја сам туђинац-путник што сморен по песку блуди, Ал' нигде кладенца бистрог да њиме освежим груди. Пророк је, у гњеву своме, вијором засуо стазе, Да моје уморне ноге по вечној пустињи газе. III. ОВД АЦИМА Облаци, облаци одакле летите, По лазуру чистом, без пута и стазе, По бескрајном мору без конца и трага, Где ни палме нема ни травне оазе? У вечноме ходу шар огњеног сунца Нежно вас облачи у пурпурну ризу ; Ил' појили росом висове Лаванске, Ил' шумно падали у Кедронску низу Вама је све једно. Без цели и нута, Од постанка свога на до свога краја Ви, вечито-хладни, путујете мирно Без цели, без бола и без завичаја. Ал' ја вечно тужан дижем своје очи, Кад се данак смири и сунце угаси, Кад ноћ тавна падне над пустом Алхазром, И суморну поноћ јеина огласи: Отаџбина моја далеко почива. Моју нежну тугу само суза вида, А племена моја у пустиње беже Од крвавог ножа страшних Абасида.