Отаџбина

Г1 Р Е О В Р А Ж Е Њ А

561

Ал увек тада, у таквом часу, Не мамећ с лире немоћне звуке, Видећи добро немоћност своју Распећу светом ја пружам руке. И ту се учим храбрости, жару; Ту себи нађем утехе, мира. Па гледећ' њега, патништва узор, Опет ми моја омили лира. Па с новом вољом и новим жаром, Клонуо опет дижем се тада. Ја не ћу мача ; Још ћу се песмом Борити против тмине и јада! р. уов. 1 ПРЕОБРАЖЕЊА (НАСТАВАК) IV По тој дугој улици , коју готово послије сваких десет корака прееијецају друге, ноуже. натписи су свуд талијански, а сретасмо котарана, примораца, острвљана, пуљишких рибара и пречесто латинских попова. Наша чељад грајаху. ка оно идући с пазара, те уз крупни говор «горњих људи'% слушасмо чеврљање чакаваца. Капуташи опет или «пркелају». или ајајочу".... — Чудне мјешавине, Владо брате ! рекох. — Чудне богме, и просторије ! додаде он обзирући се пут Рула, који стењаше под теретом наших двају сандука. .. Сјећаш ли се, Руле, како си нам говорио : да би се наша варош у овоме граду обрнула као јаје у решету ! — К врагу јаје и решето !... Не устављајте се, тако вам Богородице, јер ми није до причања, е липсак !.... Најпослије поп Стеван сврну њекуд на лијево. Како бјесмо изостали, нама се учини као да он уђе кроза