Отаџбина

562

П Р Е О Б Р А ЈК Е ?Б А

зид, али кад притрчасмо видјесмо да одмиче једном стазицом, гдје би се два плећата човјека једва могла разминути. Сад, по тој гјескоби, а кроза воњ од људске рђе, чепукасмо један за другим. Владо и ја погледујемо уза зидине лијево и десно, те видимо и чујемо свачега по мало. На прозорима бијаше лонаца са цвијећем, опрана и прљава рубља, птичица у крлеткама итд. а проглушује нас лупатања, цвркут, пјевање и, мимо све, дерњава дјечурлије. Прегнувши врат на нлећи, могох угледати два руба од кровова и међу њима уско платно жаркога неба, са кога је сипала цмарина. Њеко викну са једнога прозора : — «Гварда ун прете грего ун каврон, беееее, бе-ке-ке-кеее, бее !» — а на то промолише свакојаке главе, понајвише чупаве, те их стаде грохотан смијех, на онда узеше сви ве кати, као да се збиља ту створио чопор коза ... — Пи, гада ! пљуну ђедо и похита напријед. Али им се Руле снажно одазва на свој начин.... онако како је вагана у паклу учинио пред великим талијанским ■пјесником 1 ). Срећом бијасмо при крају уличице, те изађосмо на један тржић, [фед њеку двокатницу, црвено омашћену. Над вратима је виси ш штица. а на њој незграпан лик сељака зачалмљене главе, који наздрављаше букаром вина. Под његовим опанцима писаше у једној врсти : «Уђи, брате, код веселог Далматинца." Кроз врата широм отворена, запахну мирис од пржене и печене рибе, од печена овнујскога меса, од вина и ракије, а и погдекоји млаз дима са огн.ишта. Ђедо пред нам прође кроз ниску и мрачну триезарију, гдје још не бијаше никога, те залупа дланом на пошљедњем столу. На ту треску изађе из кујне њека гојазна жена, •бришући руке о бијелу опрегљачу. Кад је видјех изближе, ') Расепс1о Ле1 си1 4гот1зеиа.... Оап^е, 1пГегпо.