Отаџбина

II Р Е О Б Р Л Ж Е Њ А

мину ме жеља госпође Паве. славне пунице попа Кеза. Крчмарица се поклони и рече : — Добро досли, постовани !. . Заповидате ли камару и.... -— Хоћемо то. па и да нам одмах даш што имаш готова, прекиде ју ђедо и пођ; уза мрачне степенице, које се пењаху према огњишту, те нам јара удари у нлећа. Руле. пштљући ногом нрви степен, присјети се да треба поздравити. те ће : — Ваљен ти Исус, стрина Вилипа ! — Вазда бија Исус и Марија. прихвати она, па, крачући па више. настави предушујући : — А који сн ти ?... Аа, ти си то !... цекај, цекај, како ти јеоноиме ? А, а, Спиро, је-је-је, Спиро ! 0 мој липи Спиро. на како си?.... О-о-о Мирјана ! Дојди горика, Мирјана, и донеси цисте бјанкарије ! ... Па јеси ли се уморија, јеси ли огладшпа ? — Богме, стрипа, липсак.... хууу, липсак !... Нас двојицу уведе у једну собу, а ђеда на по се њекуд. Дотрча једна цурица у котарској ношњи — борами, онуначка и прикладна — те поможе растоварити Рула, гга стаде крпом млатати по нашим ковчезима. Вилипа се врати к нама сва зајапрена, и поче бручити слушкињицу што витља прашину по «камари», што их није обрпсала пред вратима. Па онда њих двије сипаху нам воду над рукомијама, пак разастрпјеше, бијеле као снијег, плаштине на два кревета. Све је у соби било у реду и веома чисто. Ђедо хтједе минути ходником, али га Вилипа зовну, те се устави и погледа нас мутнијем очима, па нам обрну бок. Тада крчмарица потапша по рамену Рула, који сједијаше оборене главе. -— А спомињес се, Спиро, да си нисто заборавија, кад си послидњи пут у насе бија са господином ?