Отаџбина

II Р Е О В Р А Ж Е Њ А 505 То је с почетка иотихо ши.јо . али кад «винце удари у лице, а ракпја стаде бесједити», тада настаде свакојаки говор, ијевање, нсовке, смијех. дозиваље, звиждање. - еле ђаволска вардања. Вилипа и слушкиња доносе јело и пиће, односе празно посуђе, срачунавају. наздрављају кад их ко понуди пићем, а, богме; Мнрјана се и стане дерати кад је ко јако уштине. У сред те ларме ђедо устаде и нареди нама двома да се одморимо у соби а слуга да га чека гдје је засио Али чим он изађе, Руле се стаде шуњати за нама Мирјана га дочека пред кујном, па рече : — Кудје ћеш ти, одрпане ? Зар да макнетн озго што, к'о што си ту скоро мак'о ону торбуг — Ко ? је ли ја, ђевојко ? Шалиш ли се, ђевојк/> Богородице ти? У то допаде и Вилипа, пак засу : — Ти-ти-ти, а да ко ? Сто се претварас и цудис, ка' да није ствар оцита, оцигледна. ка да смо ми бестије ! Украја си цовику нову новисату торбу, а ја сам му морала платити девет плата за њу. Па ето, дај ми сто сам дала, па нека те бис носи, а друкцпје ћу, криза ми, казати попу. .. — Тако ми бога, сад се. сјећам да сам видио нову кличану торбу, повиш ['лаве му, у сионици ! шапну Владо кроза смијех. Руле плану : — Е, чујте, ви женетине ! Ја, к о видим како треба с вама, а знајте кад ми дирате у образ да ћу вам ја сасути зубе у гркљан! А ти, Вилипа, немој ме повлачити, за језик, јер. .. јер, знаш, ако си и стрина, покриј се ! Богме, та пријетња поможе, те обје утолише. Владо и ја изваљени на креветима, — кидасмо се. од смијеха, те га задиркујемо : — Човјек «приватио» пусту ствар, као своју! —- Ама, нијесам. одговара Руле сједнувши на голе штице и распасујући се ... Нијесам, Рулићи, него ето ОТАЏБИНА ЊК. XXIV ОВ. 9б. 37