Отаџбина

П Р Е О Б Р А Ж Е Њ Л

571

тијем из шпага горње свилене мантије сребрну бурмутицу, те шмрчући изађе. У ходнику економ уреди нас кандидате два и два. а како Владо оста предњак и самосам, поручи по једнога ђачића озго, те му га прида. — Сад идите, али као што треба, и одмах у почетку покажите да сте послушни и да вам је мио ред! рече г. ректор... А ви, браћо, можете се иавратити овдје око подне, па ћете дознати шта је с дјецом! По улицама чељад се устављаше, да нас гледа. Говораху: „чудне шарене четице !.." «Гле, ономе тура!.." «Погле у онога опанчине!...» Мангупи су и звиждукали. Економ свакога часа довикиваше : «Не осврћите се, него право хајдете !» Једном је Факинићу занријетио полицијом, другога је њскога изгрдио, —■ и све тако, докле не уђосмо у једну велику кућу, гдје над вратима двоглави црни орао бјеше раширио крила. а под њим златним словима писаше : Ј. К. Сг1ппа810 Зирепоге. На првоме ггоду, у једној пространој дворници, иоплачана пода, где дуварп бијаху покривени земљописним картама и свакојаким сликама, Фамулус је брисао прашину са клупа. које, прислоњене уза зид, раздвајаху многобројна врата. Ту, мало даље од уласка, економ нас уврста, пак се поразговори са слугом пак стаде шетукати. Богме смо дуго чекали докле зачусмо кораке уза камене степене. «Поклоните се шапну економ и ми преклонисмо главе пред тројицом господе. Предњи бјеше неки шишкасти латински пои, са великим наочалима на закучасту носу, за њим неки постар дугоња, сасвим ћелаве главе, па једно момче у претијесним хаљинама, налицкан и гладак. Док је слуга отварао средња врата, два старија посматраху нас шапћући, а млади господин се церио, сучући брчиће. Кад они уђоше, економ и Фамулус спратише и нас, те посједасмо у двије предње клупе.