Отаџбина

572

II Р Е О Б Р А Ж Е Н> Л

Поп директор узе од попа економа списак, гиздави ироФесор преврташе листове неке књиге, а ћелоња зинуо и загледао се кроз прозор. У сред велике тишине директор женским гласом прочита име. Б-ића. Овај устаде дршћући као прут. Бјегае и он поповски син, од њекуд из книнске крајине. дијете здраво као дреновкна, али тог.а тренутка не оста му капи крви у образима. Гладац му рече нешто, али малиша не р&зумједе. Онај залуду понови, те економ дошапта : «отвори талијанску читанку на страни тој и тој!" Ми сви то учивисмо. Б-ић поче... муца. запиње Директор узе књигу од гладуна и вели јаднику: «Мој мали. ситај. знаС, рић по рић, а се кола полагана!» Те племените ријечи — а, може битн и дошаптавање економово — посоколише Б-ића. те чигаше боље, али опет тако да се гладуп подругљиво смјешкао. А кад наш друг поче да говори на изуст нз граматике, тада ни директорове обријане усне не могоше на миру остати, јер је Б-ић изговарао — до душе као и ми сви осталп — «ијо шоно. ту шеј. ијо о, ај..." Послнје тога ћелоња се промешкољи и рече: «Од' амо пред таб.]у, дијете. да виђу што знаш из рачунице!« — Можете мислити како се зачудисмо и обрадовасмо чувши како ћело лијепо говори нашки! Наш «чојек,» брате! Он зададе лак рачун Б-ћу, па га још похвали шиљућп на мјесто. Сад сва тројица саставинте главе око књиге матице, да у њој напишу усуду нашем првом другу. Ми прекидосмо дах. Наш господнн мигну обрвом и рече: «нримљен је » Б-ић се зарумени. Нас дванаест не само дахнусмо душом, но бисмо запјевали да смијемо — та то је само: «коже ле ге ваго» што реку наши сељаци кад виде да ће олако добпти парбу у суду. Изређасмо се сви за један сахат. Гладун бј«ше омекшао , а већ староме би]асмо сви по вољи В.чадо пошљедњи изради потежи рачун, а он га заиита: гдје се учио, па дознавши, рече: «Ја сам нагађао, да би то могло бити, јер сам и нрошло године имао вриједна ђака