Отаџбина

ПРЕОБРДЖЕЊ А

из његове школе. То је, заиста, красан учитељ ! в Мени срце играше, слушајући како у сред Задра, у сред велике гимназије, тако хвале мог доброг господина! Послије тијех ријечи, директор устаде и изговори кратко словопоученпје, иоказујући често руком на ћесареву слику. II ако бијах напрегао сву пажњу, опет из дијелог низа меких ријечи лијелог талијанског језика, разабрах само да треба да будемо вазда захвални ћесару и да се молимо богу за његово здравље. Без реда, а — готово и без поштовања према економу — стрчасмо на улицу. гдје весело заграјасмо, јер нас изненадише родитељи. Они се бијаху наврсгали на другом крају улице, буљећи пут прозора гимназше Настаде гужвање и граја. Сви говоримо у један мах, сви се хвалимо Нас двојица узесмо руке ђедове, па их љубимо. Економ измигољи намрачен. али се одмах разведри кад видј.е да нас не ће пратити. — Ето, прођоше сви! Чудновато , сви тринаест ! Сад, ето, водите их са собом, а сутра пренеснте њихове ствари у сјеменарију. .. будите тамо послије јутрење!.... Збогом! И он оде са ђачићем. А ми са нашима мотасмо се још дуго по улицама, докле око подне разметнусмо трагове. Рано сутра дан, нас тринаест знаменованијег «сјеменариста" стојасмо пред затвореном кућом , а дванаест отаца наших , њеки сједијаху на пртл^агу, њеки чучаху под зидом. Стакленце ракије додавало се међу њима од руке до руке. Водарице, пролазећи том улицом. чуђаху се тој «турми" на одмору. Ђедо сио на наш шарени ковчег и прича како је било кад се он учио у Шибенику. — Није ту било ситнежи, к'о ово сад, но ; богме, све момци —- и те какви још! Царевало се, брате! Не бјеше таде економа, ректора, ни осталијех потркушица. него ђаци по два, по три понамјештани ио најбољим вамилијама. а из куће нам доносе шеницу, суво месо, бијелп