Отаџбина

11 РЕОБРАЖЕЊА

смок и друго. У вече. брате, сијела до поноћи. а дању, кад нема школе , мотамо се кроз улиде, те ђевојке да се поломе, трчећи на прозоре, да виде боглове. Јакако!... Млађи њеки поп стаде казивати, како је у његово доба ђаковања, за вријеме владике Мутибарића. букнула страшнЂ буна, због рђаве хране, те су богослови испребијалн кувара, а њеког старешину бацили у бунар. у коме, срећом, не бијаше воде. Један сељак, слушајући то, махао је главом и њеколико пута узвикну: «Е, ђаволи! е ђаци"! а сад прекиде: — Ама, виђесте ли како су испијена ова ђечурлија у сјеменарији? Бого мој, што ли им је? Је ли и' притисла тешка наука, ја ли ... — Није, роде. него их ђаволише унцутарије. рече ђедо. Бију се као мазге међу собом. Ја сам овијем мојим ишчатио буквицу, а, богме. нијесу јуче из љуске, да се не умију чувати. Је ли тако? Тако је! заграјаше сви и ударпше да свјетују. У тај мах отвори се прозор. те промоли глава економова. На «добро јутро", које му сви као из једнога назваше, он срдито затвори стакло и одмаче се. — Е, губа надут,! . што му се чини да је! шапну онај поп, који му се јуче највише улагивао.... Отац му је био вакин. и он је купио кости по граду, доклега.... због ... (њешто прошапта) узеше у школу. — Подругачији је чово онај.... како га оно зову? .. Ректор. Он је.... Звоно затандрка, те се врата отворише и изађоше седан «испијених« гимназијачада и четири богослова. Економ је ишао за њима. Одоше на јутрењу. Ми унијесмо пртљаг у ходник. Старији шетаху по улици. Кад се ђаци вратише, посједасмо и ми новаци, те сркасмо кпселу каву. Стотине мисли тога часа пролијетаху ми кроз главу, али ми је један осјећај ширио груди: «Ја сам, дакле, сад већ крштен. сјеменарац! Ево царске хране, ево ме под звонцем, под економом и ректором!...."