Отаџбина
Н Л ПРЕСТОЛУ
57
Она испрекидано исприча Краљу шта се догодило и куда је Краљица отишла; она се једва усуди нагласити, да је Краљица на сопствену одговорност, противу свих дворских правила, отишла са Паулом и дворским саветником Оикстом. Краљ је дуго стајао мирно и, неговорећи ни речи. гледао у земљу. Земља му је треперила пред очима, све се заљуља као у земљотресу, а кроз његову дугау јурну ужас и пустош. Оно што је он годинама у себи кајао, са чега је толико страдао, беше опет устало. Он је радио, борио се, одрицао се свега у свом самопрегорењу, и ннко му не рече хвала, најмање његово сопствено срце, јер он беше кривац, који би хтео да чини добра, а у својој скрушености треба да је захвалан што му је то допуштено. Дршћући нритисну песницу на своје чело ; образи му пламтијаху а снага му је дрхтала као у грозници: Хвала милостивоме небу, да је она још у животу! Барем је скинута с душе кривица за смрт једнога људског створења. А и она нека види како сам: страшпо сам себи судио, и шта се од мене учинило.... У то неколико тренутака Краљ је наново преживео све своје прикривено страдање прошлих година. Као да се из подземнога света подигао на светлост дана, он погледа око себе. Дрва, куће,. брда, све стоји на своме месту, није их земљотрес срушио. Он погледа Бронена, пружи му своју ледену руку и рече једва чујно; — И тако се испуни ваша слутња, коју изрекосте онда у ловачком замку. Глас му беше промукао. Он нареди да се оседлају други коњи и да се за њима пошљу друга кола. Краљ одјаха са Броненом за Краљицом. 19. Краљица је јахала уз брдо, а Валпурга је ишла поред ње.. Сунчани зраци падаху већ косо кроз врхове дрва на онај пут, којим синоћ чича Пера беше са Гунтером прошао. Краљица не говораше .ни речи. Она само покадшто, али по дуже загледаше Валпургу, и кроз душу јој пролажаше дугачак низ успомена и открића. Ето иде поред тебе она 'жена, коју су онда, по твојој жељи, одвели из постојбине, онда, када си ти са Краљем и Гунтером стајала на тераси летњиковца, када си ти била милостива према онима, који су посрнули, и када ти је Гунтер казао »да заслужујеш што се хиљадама људи сада за те Богу моли«. Да ли си ти доиста заслуживала, да ли данас заслужујеш? Онда ти још не беше ни увређена, онда још не беше доживела ни најмању неправду, онда је ласно било ирагатати — али сада, од како