Отаџбина

58

НА ПРЕСТОЛУ

си за срце уједена, ти си потонула у горчину, мржњу и гордост врлине, у којој се сама себи толико допадаш. Он је променио свој живот, он је одбацио од себе све што је сићушно, ташто и ништавно, он је целу своју душу уложио у верну службу народу. А ти? Ти си постала све крућа и суровија, јер си ти тако страшно поштена! А јеси ли ти то одиста? Шта је поштење и врлина, која сама за се живи ? Па она, која је тако љуто згрешила, зар она то није још страшније покајала? Грешница стоји велика спрам тебе,и високо над тобом. За ме беше она умрла, шта сам ]а учинила са том смрћу ? Ја сам напустила мога мужа, оставила сам га самоме себи у најтежем послу, у највећој невољи његовој. Ја сам живела само за се, јер живети за своје дете, тр је опет живети само за се.... Ти си чинила доброчинства сиротињи и невољницима. А твоја дужност? Твоја прва, најближа дужност? Ти ниси могла себе да савладаш.... а овамо си се усудила да се размећеш како си способна за оно што је најузвишеније, и да кажеш: ако те саблажњава твоје око, ишчупај га ! Гунтер има право: нико те не може спасти, до ти сама, јер ти нико не може тако нагу истину у очи рећи, као што можеш ти сама себи казати. Шта си ти урадила све те године, у којима се она борила да допре до савршенства, у којима се он сав посветио народу свом? Ја сам грешница, а не она. Ти мораш живети, Ирма, ти мораш живети да ти кажем, да ћу остати заробљена, ако ми ти не опростиш пре него што умреш, јес, ти мени !.... Са таквим мислима јахала је Краљица уз брдо, и што се више пела, све слободнија постајаше њена душност. Чини, којима беше опчињена, нестајаху, нестајаше притиска, који беше на свему. — Је ли још далеко ? — упита она Валпургу. Беше је спопао страх да Ирма не издахне пре него шго је и себе и њу опростила. Срце јој је дрхтало, она га притисну руком, беше јој као да ће престати куцати, ако оно горе престане. Све јасније јављаше се њеној души Ирмина преображена слика и све сићушнија изгледаше сама себи. — Сад ћемо — рече Валпурга. Један глас зачу се озго. — Валпурга! Тај глас стоструко одјекну у стењу. — То је мој муж — рече Валпурга Краљици, па онда се на <зав глас одазва. — Хансе! Његов глас одазва се озго.