Отаџбина

НА ПРЕСТОЛУ

59

Ханс им сиђе на сусрет и кад виде госпође и господу на кон>има са ливреисаним слугама, а он скидаше шешир и махну руком преко очију, као да сумња да ли је добро видео. — Како је ? — упита Валпурга. — Још је жива, али неће дуго. Има већ сахат како сам озго, ко зна шта се догодило. Али доктор је код ње ! — Одавде се не може више јахати — рече инспектор. Краљица и Паула сјахаше. Сикстус и слуге следоваше. Пођоше уза последњи вис пешке. — Она тамо са великом белом свиленом марамом, то је Краљица — рече Валпурга своме мужу,правећи се важна. — Вала мени све једно. Наша Ирмгарда вреди више но сви људи. Шта Краљица ? — рече Ханс — Када човек умире сви су око њега једнаки. Ми сви морамо умрети, па онда је све једно шта смо били ово неколико година ! Краљица се само окрете те погледа Ханса. Она журно појури напред, даде знак Паули да може заостати, па је јурила сама. Ограх јој довикиваше: »Ирма је већ умрла, ти ћеш стићи доцкан а ,и то јој је кочило ноге и прекидало дисање. Нада на спасење довикиваше јој опет : ПохитаЈ, шта чекаш ? Ти си слободна, ти доносиш мир и наћи ћеш мира и за се ! Тако су се борили дуси у њој,док страх не надвлада, те се из Краљичиних груди оте узвик као запомагање : — Ирма, Ирма ! »Ирма, Ирма с< одјекиваше све даље и даље у нланини. Цео свет у около понавл>аше то једно име. А тамо горе у собици лежаше Ирма, а поред ње седи Гунтер. Она је тешко дисала. Једва ако је по који пут окренула главу и отворила очи. Гунтер беше нонео собом Еберхардове записке, и беше уграбио један часак,да кћери прочита што је њен отац написао: »За онај дан и онај час, када ми се мисао хтедне помрачити, да ми посветли.« Кад је прочитао речи „и у ономе што је изгубљено, што изгледа да је са свим пропало, и у њему још има Бога®. Ирма се исправи, али опет се завали и даде му знак да чит! даље. Гунтер читаше: »И ако се угаси моје око — ја сам видео вечност, мој је поглед вечан. Изнад накажености и сакаћења самога себе, још лебди слободни дух сс .