Отаџбина

60

НА ПРЕСТ0.1У

Гунтер ућута и спуоти рукогшс на кревет Ирмин. Она положи своју руку на те листове. Подуже је ћутала па онда показа своје чело и рече: — Г1а, ипак ме је тако страшно казнио ! — Ма шта да ти је урадио — одговори Гунтер, — то није он урадио, није његова слободна вол а : то је био један грч, једна рецидива у ограниченост. У духу твојега оца, и тако ми мојега самртног часа, ја говорим истину, да си се ти опростила свакога греха. Опрости му као што је и он теби опростио. Да је он у животу, он би те благосиљао, као што те ја благосиљам. Помени га по љубави, као што је и он тебе увек искрено љубио. Ирма дочепа Гунтерову руку која беше на њеноме челу, па је пољуби. Па онда рече неколико пута једно за другим и не осврћући се, него онако за се: — Остани крај мене ! И Гунтер је седео читаве сахате крај Ирмине постеље. Ништа се није чуло до њено тешко дисање, које постајаше све теже. Када сад стадоше на пољу сва брда да вичу њено име, Ирма се усправи и стаде зверати десно и лево. — Чујеш ли и ти ? — упита она — моје име.... гласови, гласови на све стране ! Врата се отворише и Краљица уђе. — Ах, ето те најзад ! дубоко уздахну Ирма. Она са напрезањем последње снаге своје клече у кревету: њена дуга коса просу се низ њу, очи јој чудно засветлише, она склопи руке, па их онда рашири и викну тоном који ,је срца цепао : — Опрости, опрости! — Опрости ти мени, Ирмо сестро, Ирмо опрости! — зајеца Краљица, загрли је и иољуби. Ведар осмех сину преко Ирминог лица, за тим она јаукну од бола, паде у кревет и — беше мртва. Краљица клече поред Ирмине постеље. Валпурга која је у присенку стајала, приђе и заклопи Ирмине очи. Наста тајац, који је прекидало само Краљичино и Валпургино јецање. Сада се с поља зачуше кораци. — Где ? Где је она ? — викну Краљев глас. Гунтер отвори врата и утишаваше обема рукама онога, који је хтео да уђе. — Мртва ? — викну Краљ.