Отаџбина

608

АНА КАРЕЊИНА

сам по неко.шко пута у њој ловећи. И ја ти кажем овака десетина вреди, брат брату, пет стотпна рубаља у готовом, а он је теби замазао очи са двеста., па још на отплату. То значи, поклонио си му равно тридесет хиљада рубаља! — Махни се, бога ти, претеривања — рече жалостиво Степап Аркадијевић — кад би тако било за што ни један други купац не хтеде да понуди ништа више ? — За то што се Рјабинин погодио са свима њима, и платио им да му ие сметају. Имао сам ја иосла са свима њима. Знам ја њих добро. Та то нпсу трговци већ зеленаши и каишари. Они се и не прихватају посла, на коме се може зарадити само 15 на сто. Они чекају докле могу сваку рЈољу добити за двадесет копејака ! — Е, то је већ и сувише. Ти си рђаво расположен! — Баш ни најмање! Пред Љовиновом кућом затекоше гломазне таљиге оковане гвожђем и превучене кожом, у којима беше упрегнут један претио коњ. У таљигама седи један дебељко, кал®а Рјабининов, којега је он по кашто употребљавао и као кочијаша. Рјабинин беше већ у-кући. Он дочека пријатеље у предсобљу. Рјабинин беше висок, мршав човек осредњих година, великих бркова и бријане браде са избуљеним мутним очима. На њему беше дугачак кафтан од модре чохе са дугметима, и велике чизме са доле срозаним а горе правим сарама. Он убриса лице марамом, затеже хаљину, и ако му је она добро стајала, убриса руку и смешећи се пружи је Степану Аркадијевићу као да хоће нешто да зграби. — А, ви сте стигли — рече Степан Аркадијевић давши му руку — Врло добро! — Нисам смео не послушати заповести Ваше Светлости, и ако је пут не може бити гори. Готово целим путем морао сам ићи пешке, али ето сам стигао на време. Константпне Дмитрићу, моје поштовање — окрете се за тим Љовину, старајући се да дочепа и његову руку, али се Љовин претвараше да не види нружену руку и нађе се у послу да вади шљуке из ловачке торбе. -— А, благоволели сте мало прошетати се у лову ? А то, каква ће бити тица, молимо? — додаће Рјабинин гледајући са презрењем шљуке. — Мора бити да им је месо укусно! — и он стаде махати главом као да хоће да каже да је у томе лову тежа дара него масло. — Хоћеш да уђеш с њиме у мој кабинет ? — намрштено рече Љовин Француски Степану. — Уђите у кабинет те се разговорите. — Куда год вам је по вољи — рече Рјабиние достојанствено и презриво да би им показао, како други можда не знају како ће се с ким понашати, али он, хвала Богу, никад није за то у забуни.