Отаџбина

2*

Т Е Ш К И Д А Н И

19

одазивао. У тешким тренугима човек као да се враћа у себе, и искључиво бави собом. Ја сам се повукао у своју кабину и изгубио у своје мисли. Из грозне садашњости новлачио сам се све више у прошлост, док нисам дошао до свога детињства, и чудноватим начином не могох се њега растати. Свака је слика из мога детињства пролазила живо мимо мене, и ја сам је гледао са задовољством и пратио је очима, док није ишчезла у даљину. За тим се опет почех ближити садашњости, и кад сам понова ушао у њу, ђипио сам механично са своје постеље. Једна цигла мисао диже ме с ње: ваља се спремити! Уђем у салон и нађем капетана заривена у пос-ао; пред њиме стајаше хрпа од хартија, а он је писао. Није ме ни опазио кад сам ушао. Ја седнем на други крај трпезе, и почнем писати, најпре својој мајци, па жени, па детету (да чита кад дорасте), па једноме пријатељу од детињства, па — често сам прекидао писање, јер су ми сметале сузе, и тада би крио своје лице од Јелчића у диму од цигарете, и чисто ми беше мило, што је и он тако густо задимио. .. Не знам које је доба било, јер није ми пало на ум да ногледам на часовник. Кад сам све довршио и написао и ону чудновату спроводницу на енглески, која отпочиње са «умољавају се индобританске власти« и т. д. а завршује са «ову хришћанску дужноот», — уђем у своју кабину, стрпам свој прстен у дететово писмо, завијем ова писма у једну ролу, обавијем све у комад мушеме и метнем у кутију од лима, пошто сам из ње извадио нојева перја, што бејах купио у Адену, заиштем мало кита и затворим херметично оба заклонца. Кад сам то свршио, изиђем лагано на кров да ме не опази капетан, који је још седео за својим послом. Кљун нашега брода љуљао се у бледој светлости, која је са истока почела пробијати кроз облаке; ветар је свирао кроз пајване своју обичну песму, само ми се учини, да је жалоснија но што је слушах до сада.... Из махине чујах