Отаџбина

366 а

БИТКА IIА ВАТЕРЛУ

убијено — с мачем у руци, исцеиане униФорме, гологлав и крвава лица. — И колоне се уредише и јурнуше напред — оне су ишле са својим кнезом од Москве, спаситељем са Верезине, у борбу без наде, за цара и за Француску. Мало су они слутили да ће краљ Француске шест месеца доцније, као издајника земље, стрељаги, у луксенбуршкој башти, њиховог омиљеног кнеза. Али он беше свуда, уређнваше и заповедаше, док не остаде ништа више за маршала; за тим употреби свој мач као војник, док све не пропаде, а он би одвучен са бегунцима. Јер Француска војска бегаше. Цар јурну у најгушћи метеж; али ужасна вика надјача његов глас, а у сумраку не беше никога који би познао малог човека на белом коњу. Он се онда затвори у једну кару своје старе гарде која је још стајала: хтео је да на свом последњем бојном пољу и жпвот свој остави. Али се око њега искупише ђенерали, а стари гренадири повикаше: — Натраг, Господару! Смрт вас неће. Они нису знали да је цар изгубио право да умре као Француски војник. Њега готово силом одвукоше, и непознат у својој војсци, јахао је он кроз мрачну ноћ, пошто је све било изгубљено. — Тако се свршила битка на Ватерлу, рече капетан и седе на клупу да намести своју вратну мараму. Ханс је с негодовањем мислио на ујка Фридриха, који је тако опорим тоном говорио о капетану Шраие. Та тоје, био много занимљивији човек, него онај матори ујка Фридрих ! Док је он скупљао рукавице и друге ситнице, које су'маршали у борби разбацали по бојном пољу, да означе позиције, спотаче се он о старог Блихера. Он га диже и стаде га пажљиво посматрати. То је био комад гранита, тврд као жути шећер; чинило му се, да готово личи на «Магзћа1 УогетаНз." Он се учтиво поклони капетану и рече му: