Отаџбина

БИТКА НА ВАТЕРЛУ

Мора да је било необично весело код тетке, кад је ујка Фридрих могао издржати до десет сати. Једва једном виде он у даљини неку белу тачку ; то је био бели прсник ујка Фридрихов, који се приближавао. Оп устаде са клупе и рече озбиљно: «Добро вече!" Ујка није волео да по мрачним стазама срета усамљене путнике ; с тога му беше много лакше, кад познаде свога сестрића. — Ах, ти си то, Хансе! рече он љубазно. Шта ти ту чекаш? — Чекам тебе, одговори Ханс промуклим гласом. — Тако ! А шта ти је?. Да ниси болестан? — Не питај ме! одговори Ханс. У свако друго време ово би било довољно да изазове читав иљусак питања. од стране ујкпне. Али је вечерас толико био занет својим догађајима, да је и заборавио на бриге сестрићеве. — Није било нимало паметно од тебе, што ниси хтео ићи са мном тетка Марији. Дивно смо провели вече. — Видиш — била је нека гозба у част поласка једне младе девојке, која путује сутра — Како се зове? узвикну он и стеже ујки руку. — Ау! дрекну овај. Госпођица Бек! — Ханс наузнако паде на клупу. Али тек што је пао, а он гласно викну и скочи, и изпади пз џепа иеку малу, чворнату ствар, коју баци далеко. — Младићу, шта ти је? узвикну ујка. Шта си то бацио ? — Ах, то је био онај проклети Блихер! Ујка Фридрих само што је могао рећи: (( Нисам ли ти рекао? Чувај се Блихера!" —па прсну у смех, који се још чуо, кад су већ далеко прешли стазу. Д ушан јЛ. ^ окић . -ш-

Ј