Отаџбина

426

ана карењина

ним напрезањем у раду. И као обично вратио се месеца Јула и одмах је са јонт већом енергијом приоиуо за свој обпчни посао. Тако исто по дотадашњем обачају, жена се пресслила у летњиковац, а он је остао у Петрбургу. Још од онога разговора после всчерње забаве код кнегиње Тверске, он није ни речп проговорио с Аном о своме подозревању и суревњивости. Његов начип разговора беше врло подесан у садашњим његовим одношајима са женом. Он беше у неколико охладнео према жени. Изгледаше само толико, као да се љути што она оне ноћи избегаваше разговор. У његовом понашању према њој беше као нека сенка срдптости, алп ништа вишо. »Ти ниси хтела — обраћао јој се он у својим мислима — да се објаспимо, у то.шко горе за те. Ти сад можеш и да ме молиш, ја се више нећу објашњавати с тобом. У толико горе за тебе." Тако се оп разговарао у мислима, као човек који је покушао да гаси некакав пожар, па би се расрдио на своја узалудна напрезања, те би рекао а Ако ће, ето ти. Сад ћеш изгорети". Он, тако фин и мудар човек у државним пословима, није могао да појми цело безумље таквог одношаја према својој жени. А није појимао с тога, што му изгледаше сувише страшно да потпунце појми свој садашњи положај ; за то је он сва своја осећања према жени и сину, сакрио, затворио и запечатио у једном сандуку своје душе. Он, који беше тако брижљив отац, постаде сада особито хладан према своме сину, нонашао се подсмешљиво према њему, као п према жени. Он му се сада овако обраћао »А, младићу ! к Алексије Алсксандровић причаше како никада није имао толико службепог посла као ове године; али он не прнзнаваше ни себи самом да је он сад павалице измчшљао и нзлишне послове. само да нема каде отварати онај сандук, у коме су му била осећања за жеиу и сина, осећања која постојаху у толико страшнија у колико дуже лежаху затворена у том сандуку. Да је нешто ма ко имао право да уппта Алексија Александровића, како он мисли о садашњем владању своје жене, мирни Алексије Александровић не би ништа на то одговорио, али би се зорли наљутио на човека који би га то упитао. 0 тога на лицу Алексија Александровића беше увек нека гордост и строгост кад год би га ко унитао за здравље госпођино. Алексије Александровић није хтео ништа да мисли о владању и осећањима своје жене, и одиста он о томе није ни мис.1и0. Стални летњиковац Алексија Александровића беше у ПетрхоФу. Обично је тамо проводила лето и грофица Лидија Ивановна, ко]а