Отаџбина

428

АНА карењина

славнога путника, као човека врло занимљива а у извесном погледу врло потребна. Како Алексије Александровић није доспео да исто вече прочита целу броширу, то је ваљало изјутра довршити читање. Тек што је то свршио, навалише молитељи, почеше реФерати, примања у службу и отлуштања из ње, распоређивање награда, пепсија, плата, преписка итД. За тим је ваљало примити свога лекара и управника својих приватних послова. Управник му није одузео много времена; он је само предао Алексију Александровићу потребне новце, поднео му је кратак извештај о стању његових послова, које није било најбоље, јер је због многих путовања ове године било више трошкова него примања, дакле дефицит. Али доктор, ■славни доктор Петрбурга, који је стајао у пријатељским односима с Алексијем Александровићем, славни доктор му је данас одузео мнсго времена. Алексије Александровић није му се сада надао, и зачудио се његовом доласку, а још више када доктор стаде врло пажљиво да га испитује, прегледа, перкутира и аускуатира његове груди, и црну џигерицу Алексије Александровић није знао да је његова ппијатељица Лидија Ивановна, опазивши да Алексије Александровић ове године није најбоље са здрављем, молила доктора да га обиђе и озбиљно прегледа «Урадите то, докторе, мени за љубав" рекла му је гроФица Лидија Ивановна. — ГроФице — рекао је доктор — ја ћу то учинити за љубав Русије. — Неоцењиво благо је тај човек — рекла је гроФица Лидија Ивановна. Доктор беше врло незадоволЈан са стањем које је нашао код Алексија Александровића, Нашао је да му је црна џигерица знатно отечена, да је изхрана тела уназађена, да бања није ништа помогла. Он му је наредио да се тто више физички креће, да се што мање умно напреже, и као главно, да се ни пошто не љути, дакле све саме ствари, које беху за Алексија Александровића тако немогућне као и н. пр. да престане дисати. Доктор оде и остави у Алексију Александровићу непријатну свест о томе, да с њим рђаво стоји, и да нема помоћи. Излазећи, доктор се сукоби са Ољудиним, управником приватних послова Алексија Александровића. Они беху школски другови с универзитета и, при евем том што су се ретко виђали, они се међусобно уважаваху. 0 тога је доктор само Ољудину и могао поверити своје искрено мишљење о болеснику. — Баш ми је мило што сте га обишли — рече Сљудин Он није добро, то и ја видим. . . А шта је у ствари ?