Отаџбина

430

АПА КАРЕЊИНА

— Ах, како је то љубазно од тебе — рече она , пружајући мужу руку, а домаћег пријатеља Сљудина поздрави осмејком. Ти ћеш, наравно, ноћити у нас — беше прва реч, коју јој зао дух пришану — а сада ћемо заједно. Штета што нисам знала, не би обећавала Бетси да ћу је чекати Она ће доћи по мене ! Кад се помену Бетсино име, Алексије Александровић се само намршти. — 0, ја не мислим растављати нераздвојне — рече он својим обичним подсмешљивим тоном. — Ми ћемо, ја и Михаило Васиљевић, пешке. И доктори ми светују да више ходам. Ми ћемо шетати и ја ћу мислити да сам још у бањи! — Та има још времена — рече Ана. — Хоћете ли чаја? И она зазвони. — Дајте чаја и реците Сережи да је дошао Алекоије Александровић. Па шта је, како са здрављем ? А вас Михаило Васиљевићу никада у мене нема. Да видите како је лепо на мом балкону говораше она, обраћајући се час једноме час другоме. Она је говорила врло просто и природно, само сувише много и сувише брзо. Она је то сама осећала у толико више, што је из радозналог погледа Михаила Васиљевића видела као да је он пажљнво посматра. Михаил Васиљевић изађе одмах на терасу. Она одмах седе поред свога мужа. — Ти не изгледаш добро ? — Да, рече он. Мало час ми је доктор отео читав сахат времена. Сигурно га је послао неко од мојих пријатеља, који се забринуо за моје „драгоцено" здравље.... — Не, одиста, шта је казао доктор? II она распитиваше о његовом здрављу, о његовим пословима, и наговараше га да се пресели к њој у летњиковац.... Све је опа то говорила весело, брзо и са особитим сјајем у очима; Али сада већ Алексије Александровић не придаваше томе њеном тону никаквог значења, он је слушао њене речи, али се у њима видео онај смисао, којп су оне одиста имале. И он јој је одговарао иросто и подсмешљиво. У целом том разговору није било ништа особпто, па ипак доцније никад Ана није могла да се сети те кратке сцене, а да је не заболи од стида. Уђе и Сережа иза своје гувернанте. Да је Алексије Александровић хтео дозволити себи да посматра, он би опазио покорни али збуњени поглед са којим је Сережа погледао најпре оца, па онда мајку. Али он није хтео ништа да види, на није ни видео.